Haški svedoci različito o „Oluji”

Od našeg stalnog dopisnika
Zagreb, 10. juna – Proteklih dana na suđenju trojici hrvatskih generala Gotovini, Čermaku i Markaču, zbog ratnih zločina počinjenih nad srpskim stanovništvom u Krajini, nastupili su svedoci odbrane bivši visoki državni funkcioneri Tuđmanove administracije Vesna Škare-Ožbolt i Miomir Žužul, koji listom tvrde da nije bilo nikakvih smišljenih i sistematskih zločina nad Srbima u „Oluji” i odmah posle nje, već da su to slučajni i neplanski „neželjeni događaji”.

Primedbe i primere sudskog veća o Tuđmanovim izjavama koje upućuju upravo na suprotan zaključak oboje su nastojali da protumače obrnuto – da se Tuđman baš nije znao precizno izražavati, a „pregovarao bi i s crnim vragom ako bi to dovelo do mirnog rešenja”, kako to reče Žužul.

„Nakon što su Srbi u Ženevi 3. avgusta 1995. odbili potpisati plan Z-4 odlučili smo se na akciju. No ni tada ni posle nije se odustalo od mirne reintegracije okupiranih područja, što je kasnije i ostvareno u istočnoj Slavoniji” – tvrdio je takođe Žužul, koji je bio u hrvatskoj delegaciji na tim pregovorima. Zaboravio je, međutim, spomenuti da je od krajinskih predstavnika tada tražena isključivo kapitulacija a nikakav ravnopravni mirovni sporazum, o čemu su svojevremeno javno govorili neki drugi istaknuti hrvatski državnici iz tog vremena.

Da je vizija tih događaja ipak znatno drugačija nego što je predstavljaju generalski svedoci odbrane ukazuju, na primer, i dosadašnje brojne izjave i takođe svedočenje u Hagu tadašnjeg američkog ambasadora Pitera Galbrajta kojem se nikako ne može prebaciti nesklonost hrvatskom putu u samostalnost. On, naime, smatra da je vojna akcija „Oluja” bila sasvim opravdana i legitimna, ali ima suprotno tumačenje one njene mračne strane koja se sada raspliće u Hagu.

„Oluja je bila nužna vojna operacija, jer su Srbi napadali Bihać. Na žalost, nakon operacije ’Oluja’ sprovedeno je sistematsko uništavanje domova i imovine Srba, a ubijeno je nekoliko stotina Srba koji su ostali i to ponajviše starih i nemoćnih. Tadašnje hrvatske vlasti odobravale su zločine, a možda su njima i upravljale. Tuđmanova vlada nije želela da se Srbi vrate u Hrvatsku” – izjavio je Galbrajt riječkom „Novom listu” u avgustu 2005.

U intervjuu „Jutarnjem listu” iduće godine on opisuje kako je tog kobnog 3. avgusta u Beogradu ipak privoleo Milana Babića da prihvati mirovni plan s hrvatskom stranom, o tome je isto posle podne u Zagrebu izvestio Tuđmana, ali je odmah posle tog susreta državni vrh naložio početak „Oluje” (koja je već ranije bila pripremljena). „Nisam uspeo, pripreme za akciju su predaleko otišle. U 18 časova VONS je doneo konačnu odluku da se ide u rat. Te noći počela je ’Oluja’”, rekao je Galbrajt, što samo pokazuje da i nije baš bilo neke velike želje na hrvatskoj strani za mirnim rešenjem kako je to pokušao da uveri sudije svedok Žužul.

Gostujući prošle godine u emisiji HTV „Nedeljom u 2”, Galbrajt je rekao da „niko ne može poreći da su se zločini nakon ’Oluje’ dogodili uključivši korake čiji je cilj bio sprečavanje povratka Srba”.

„U slučaju ’Oluje’ hrvatske snage su bile te koje su pljačkale, palile i ubijale. Bio sam ovde u vreme ’Oluje’. Bilo je jasno da je Hrvatska vojska imala punu kontrolu i da su oni, koji su ulazili, to činili s odobrenjem Hrvatske vojske i policije. Ljudi iz američke ambasade videli su hrvatske vojnike kako pale kuće. Mislim da je umešanost hrvatskih vlasti u ono što se događalo bila vrlo jasna u tom slučaju. Ostaje da se vidi na kojem nivou, ali umešanost je postojala”, bio je jasan Piter Galbrajt.

Radoje Arsenić