Sezona veta u Vašingtonu

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 13. decembra – Dueli unutar američkih vlasti podsećaju na zasedanja u UN o odnosima između Izraelaca i Palestinaca, primećuje ovdašnji hroničar. Sličnost vidi u okolnosti što u oba slučaja često iz Bele kuće stiže – veto.

Predsednik Džordž Buš juče je opet posegao za vetom i tako sprečio stupanje na snagu zakona o proširenju dečje zaštite, koji je izglasala njemu opoziciona demokratska većina u parlamentu. U predloženim paragrafima video je "neopravdano povećanje državnih izdataka i nedopustivu socijalizaciju".

Važnije mu je ratovanja nego nacionalno zdravlje, prebacuje mu blokirana strana. Aludiraju na rast troškova za front u Iraku, u domenu gde su takođe doživeli veto kad su projektovali da se trupe odande postepeno povlače u određenim datumima. "Oročavanje bi samo ohrabrilo neprijatelja", ocenio je Buš i odbio da potpisom odobri tu "ujdurmu".

Lider se sve do sredine prošle godine ponosio ovde okolnošću da nijednom nije upotrebio veto. Ali kad je jednom povukao takav potez – pretprošlog jula, protiv proširenja genetskih istraživanja – učestao je. Otkako su njegovi republikanci predali zakonodavnu vlast demokratama – u januaru, na osnovu izbornih rezultata – već je šest puta stopirao zakonske predloge. Sa ukupno sedam veta, on još daleko zaostaje za svojim prethodnicima posle Drugog svetskog rata, ali niz njegovih rezova u sadašnjim okolnostima analitičari vide kao dokaz rastućih podela u vlasti, pojačanih predizbornim taktikama obeju glavnih stranaka.

I republikanci i demokrati računaju, naime, da će im odlučno međusobno suprotstavljanje – povećati biračko telo. Demokrate optužuju predsednika da je "sebi dao previše važnosti", a on njih – da "previše politiziraju, dok mnogi važni zakoni čekaju na usvajanje".

Povremeno se traži kompromis. Ali preti i novi veto – na energetski zakon koji predlaže veće oporezivanje naftaša, Bušu bliskih krugova.

Nervoza raste, za razliku od praktičnog učinka. Demokratskom senatoru Čarlsu Rengelu kao da je sve to preselo pa je optužio i svoje kolege – da su podlegli "stokholmskom sindromu", to jest da pokazuju naklonost prema republikanskim "otmičarima" legislative usmerene na ravnomerniju raspodelu poreskih obaveza.

Na pretnju republikanaca da će neprekidnim govorima ("filibaster") opstruisati rad parlamenta, on predlaže da im se to omogući. "Pa neka govore dok ne izdahnu", poruka je koju je odbio i vođa senatske većine, njegov partijski kolega, Hari Rid kao "čvrstorukaški stil".

Ankete pokazuju da su građani nezadovoljni. Utisak im je da političari daju prednost međusobnim prepucavanjima, a da zanemaruju opšte interese. Rejtinzi i Bele kuće i Kongresa su "na niskim granama".

Buš kao da koristi specifičan veto i prema takvim negodovanjima. "Ne rukovodim se anketama", kaže.