Lopov zemlju pritisko

U svojoj knjizi „Rimski dnevnik, priče i jedan roman“ Milisav Savić sabrao je svoje višedecenijske uspomene na vlastiti život i pisanje, ali i intimne zabeleške o dešavanjima, od šezdeset osme do građanskih protesta devedesetih i bombardovanja 1999. kao i svoja diplomatska iskustva od 2005-2008. kada je bio ministar savetnik u ambasadi SRJ u Rimu. Tu su i priče o Raškoj, kao i roman „Princ i serbski spisatelj“. Za ovu knjigu autoru je u sredu uručena nagrada „Dušan Vasiljev“ a već sutradan, nah sagovornik i Miroslav Josić Višnjić obeležili su četiri decenije od pojave njihovih prvih knjiga, „Lepe Jelene” i „Bugarske barake” kojima je u srpskoj literaturi inaugurisan novi pravac – stvarnosna proza:

- Ni Josić ni ja nismo ljudi jubileja. Ali, to je bio dobar povod za malo okupljanje šezdesetosmaša. Prilika za priču o propalom snu. Mi sigurno nismo želeli rat i raspad Jugoslavije. Bili smo protiv jednopartijskog sistema, ali nismo bili ni za karikaturu od demokratije. Sanjali smo o društvu slobode i socijalne pravde, a  šta smo dobili? Naše glavne parole bile su „Dole crvena buržoazija”, „Dole kneževi socijalizma”, a danas smo svi sluge nekoliko obesnih gazda i i novopečenih bogataša. U „Bugarskoj baraci” postoji jedna rečenica koja je aktuelnija nego ikad pre: „Lopov zemlju pritisko”.

Josićeva i Vaša prva knjiga i šezdeset osma?

Obe su nastale na vetru šezdeset osme. Na uverenju da književnost treba da učestvuje u menjanju sveta nabolje.

U čemu vidite značaj te proze koja se danas naziva „stvarnosnom”?

Pre svega, u osvajanju književnih sloboda. I u žestokoj kritici takozvane korektne književnosti (i u političkom i estetskom smislu). A o njoj kao književno-istorijskoj činjenici svedoče iscrpne knjige i tekstovi Ljubiše Jeremića, Vladislave Ribnikar, Snežane Brajović, Jasmine Lukić, Jovana Delića, Radivoja Mikića... I nekoliko doktorskih disertacija odbranjenih na stranim univerzitetima. 

Čini se da je proza Vaše generacije danas skrajnuta. Zašto?

Jeste, ali šta se tu može. Svako ima svojih pet minuta, kako bi rekao Vorhol. Doduše, meni se čini da je sva književnost skrajnuta. Nastavi li se s daljom marginalizacijom i omalovažavanjem književnosti, eto i njenog kraja. Njene smrti.

Stvarnosna proza odmah je naišla na žestoke otpore...

Bilo ih je dve vrste. Politički (zabrane knjiga, partijski napadi) i estetski. S estetskog stanovišta Kiš je osporavao „stvarnosnu” prozu. Jedno „prijateljsko ubeđivanje” u Klubu književnika između njega, s jedne strane, i Ljubiše Jeremića i Vidosava Stevanovića, s druge, opisao sam u „Rimskom dnevniku”. Kiš je bio sjajan polemičar, krležijanske vokacije, tako da mu se teško bilo suprotstaviti. Nekoliko godina kasnije i Kiš će doživeti nešto od sudbine „stvarnosnih” pisaca: zbog „Grobnice za Borisa Davidoviča” naći će se na tapetu visokih partijskih foruma.

Kako ste se vi ponašali u tom sporu?

Ja sam bio nevažna, „skrajnuta” ličnost. Ali i poetički otvorena. Književno delo ne određuje udeo referencijalnosti (stvarnosti) u njemu već udeo i funkcionalnost književnih tehnika. Drugim rečima, ono što se menja u književnom delu nije stvarnost (ona je ista, večita) već književni postupak. Zato sam, kasnije, i menjao poetičke košulje. Kao urednik značajnih književnih listova i jedne izdavačke kuće bio sam otvoren prema svim generacijama i prema svim pravcima. Uostalom, „Književna reč”, sa mnom na čelu, najodlučnije je branila Kiša kad su krenuli napadi na „Grobnicu”, a ja sam mu u „Prosveti” objavio prva izabrana dela, kad je on bio daleko od sadašnje ikone.

„Rimsku dnevnik” opisuje i vaša urednička iskustva i pikanterije iz tih dana?

S današnje perspektive, sve to izgleda kao nepotrebno davanje krvi drugima, kao bitka s vetrenjačama, kako bi rekao Matvejević. Ipak, ponosim se što sam pripadao generaciji koja se žestoko borila za autonomiju i slobodu umetnosti, koja nije pristajala ni na kakav ideološki pristup umetnosti. Pridržavali smo se devize „Neka cveta sto cvetova”, ili one čuvene Volterove rečenice: „Ne slažem se s vama, ali ću se uvek boriti da imate pravo da kažete to što mislite”. Danas mi se čini – i bio bih srećan ukoliko se varam – da tu Volterovu rečenicu ovako neki upotrebljavaju: „Ne slažem se s tobom, i gledaću da ti na svaki način začepim gubicu”. Od tog stava pa do zabrana knjiga i stavljanja pisaca na crnu listu samo je korak...

U poslednjem romanu „Princ i serbski spisatelj” dotičete se istorijskih tema, u prethodnom „Ožiljci tišine” oblikujete biografije Andrića i Crnjanskog...

Istorija me ne interesuje, i ne mislim da proza treba da ispravlja, dopisuje ili čak nudi radikalno novu verziju istorije, iako je jedino književni diskurs u stanju da samelje sve ostale diskurse, pa i istorijski. Ne zanimaju me mnogo ni biografije, pa čak ako su i apokrifne. Andrićeva biografija zanimala me je samo kao matrica za pitanje: o (ne)moći  pisca  u današnjem svetu? Biografija Crnjanskog, pak, kao paradigma za priču o strahu kao osnovnom obeležju modernog doba. Tačno je da su junaci romana „Princ i serbsi spisatelj” dve poznate istorijske ličnosti, ali i Stefan Zanović i Dositej zanimali su me samo sa stanovišta koliko se njihovi književni postupci uklapaju u savremene, koliko njihovo delo i njihove biografije služe mojoj priči.  

Poslednja knjiga „Rimski dnevnik, priča i roman”, štampana latinicom i ćirilicom, predstavlja, kako su rekli neki kritičari, „trospratnu građevinu”. Zašto?

U njoj je jedina samostalna celina roman o Dositeju i Zanoviću. Dnevnik i priče imaju samo smisla uz roman.

Koji je bio povod za dnevnik?

U srpskoj memoarsko-dnevničkoj literaturi najmanje je onih o diplomatiji. Morao sam da ostavim traga o svom radu u Ambasadi. Da ne kaže neko da sam bio na odmoru u Rimu.

Pišete o partijskoj diplomatiji u našim ambasadama...

Kao što imamo ovde višepartijsku državu, u kojoj se na važna mesta ne postavljaju ljudi po svom znanju i umećima već po partijskoj pripadnosti, to imamo i u diplomatiji. U jeku najveće bitke za ulazak u UE i očuvanje Kosova, nekoliko naših najvećih ambasada bilo je bez ambasadora jer se vladajuće partije nisu mogle da dogovore oko kadrovskih rešenja. Na pitanje diplomata i italijanskih zvaničnika kada će doći novi ambasador Srbije, nisam znao šta da odgovorim, pa sam ih, u šali, upućivao na naslov slavne Beketove drame.

U dnevniku vrlo pohvalno pišete o piscima-diplomatama, uz rezerve prema takozvanim profesionalnim diplomatama...

Termin diplomatski jezik ima dva značenja: prvo, da je to jezik kojim se postiže zadovoljavajući dogovor između dve strane; drugo značenje mu je da je to prazan, birokratski jezik, u suštini sterilan, koji odgovara jednoj politici žabokrečine, uhodanog stanja. Mislim da je naša diplomatija bliža ovom drugom jeziku. Pojava pisaca i novinara samo je unosila svežinu u taj jezik i verovatno je doprinela modernoj i agresivnoj politici naše diplomatije. Mit o profesionalnim diplomatama uglavnom podgrevaju stalno zaposleni u MIP-u (inače, tu su došli preko debelih veza a ne zbog svog profesionalizma), jer vide pretnju za svoje kastinske interese. Svakako, među diplomatama s dugim stažom, profesionalnim, ima izuzetnih. Ali ne znam zaista zašto ataše za štampu i kulturu ne bio bio neki vrstan novinar ili pisac i zašto on taj posao ne bi bolje vršio od nekog anonimnog profesionalčića.

Vaš dnevnik često prerasta u sećanja o vašim susretima sa čuvenim našim piscima. Recimo, Tišma je po vama rodonačelnik stvarnosne proze?

U tim sećanjima bilo mi je stalo do priče. Kroz priču o čuvenom Tišminom biciklu rekao sam nešto i o njemu kao čoveku i njegovoj prozi.

-----------------------------------------------------------------

Postmoderne igrarije Stefana Zanovića

Zanović se na svojim knjigama potpisivao različito. Nije li to bila anticipacija stava da svako delo ima svoj poseban postupak (poseban rukopis, kako bi se starinski reklo), odnosno da pisac ne piše celog života samo jednu knjigu. Različite su knjige koje piše, ali i različit im je i autor, koji se, poput Proteja, kod svakog novog dela mora preimenovati. To što je Zanović, živ, objavio svoja posthumna dela, za koja je sam napisao predgovor, najava je književnih igrarija o kojima postmodernisti mogu samo da sanjaju. Dositej je, poznato je, postao slavan zahvaljujući svojoj autobiografiji, posle njenog objavljivanja čekao ga je još uzbudljiviji život, ali on ga nije opisao. Dobro napisana autobiografija čini nečiji život vrednim, a ne obrnuto. Drugim rečima, priča o Dositejevom životu nije pohvala tom životu već pohvala priči.