Na Bosforu sve manje strpljenja

Specijalno za „Politiku“
Ankara, juna – „Ako je Turska samo jednim malim delom u Evropi, sa tri odsto od ukupne teritorije, da li joj to automatski daje i pravo da bude u Evropskoj uniji?”, pitala je jedna od učesnica razgovora koji se ovih dana u Ankari vodio sa turskim ministrom finansija Mehmetom Sensekom. Kod ministra su bili novinari iz dvadesetak evropskih zemalja, članovi Asocijacije evropskih novinara, a pitanje je postavilakoleginica iz Grčke. „Ako bi tim merilom ocenjivali da li je neko podoban ili nije za Uniju, onda bi to moglo da važi i za Kipar, koji je daleko od Evrope i na krajnjem, istočnom delu Sredozemnog mora. Ne zaboravite da u evropskom delu Turske živi oko deset miliona stanovnika, koliko ima i Grčka”, odgovorio je ministar. Dijalog je inače vođen u opuštenoj atmosferi. Bili smo gosti Turske, koja je sve učinila da im prikaže zemlju u dobrom svetlu, i u tome dosta uspela.

Ova epizoda je samo mali isečak, koji ilustruje glavobolje koje Turska ima sa svojom kandidaturom za punopravni prijem u evropsku porodicu naroda, a koja ne vuče korene od juče. Turska je u svojoj istoriji, u licu Otomanske imperije, dolazila u šesnaestom veku – sa armadom od preko sto hiljada jurišnika – i do zidina Beča, ali nije mogla da ga osvoji. Ono što nisu mogli srednjovekovni ratnici, učinili su bez mačeva i topova turski emigranti, kojih u Evropi (najviše u Nemačkoj) ima više od tri miliona.

Kakve su, da pređemo na realan teren, šanse ove zemlje sa više od70 miliona stanovnika da joj se ispune evropske želje. Priča ima svoju dugu hroniku u dvadesetom veku, koja počinje još od 1923, kada je Kemal Ataturk proglasio Tursku sekularnom republikom i odredio joj pravac prema Zapadu. Ne ulazeći u sve peripetije koje je Turska imala u Drugom svetskom ratu i odmah nakon njega, činjenica je da je Turska bila jedan od osnivača Saveta Evrope – još 1949, da bi deset godina kasnije postala i pridruženi član Evropske ekonomske zajednice, preteče današnje Evropske unije. Turska je i punopravni član NATO,OECD,OSCE, G 20. Njene trupe su učestvovale i u Korejskom ratu. Turska se izborila i da Istanbul bude Evropska prestonica kulture u 2010. godini. Iako je još 1987. kandidovana za punopravnog člana, tek 2005. počeli su formalni pregovori za punopravno članstvo.

Ekonomska snaga današnje Turske, koja se ogleda u visokom privrednom rastu i snažnoj ekspanziji na strana tržišta, uključujući i Evropu, kao i mnogostruko članstvo u glavnim zapadnim savezima i integracijama, svakako su velika referenca za ostvarenje ovog cilja. Sa milion vojnika pod oružjem, Turska je i velika sila. Na prvi pogled, formalni prijem u Evropsku uniju bio bi samo završetak jednog dugog puta, na kome je Turska ispunjavala sve uslove koji su joj postavljani. Ali taj poslednji korak, kako izgleda, biće veoma dug. Kako neki kažu – ne petnaest milja, nego i petnaest godina. Šta se to isprečilo Turskoj? Zašto su evropske zemlje podeljene u tom pogledu a neke, kao Francuska i Nemačka, izričito protiv?

Strateški i dugoročni interesi i procene očigledno odnose prevagu. Iako bi Turska i vojno i geografski mogla da bude dobar branik pritisku islamskog fundamentalizma iz centralnoazijskih i arapskih zemalja,događaji u poslednjoj deceniji, posebno američka invazija u Iraku i rat u Avganistanu, kao i zategnutost sa Iranom, smanjili su popularnost Amerike i zapadne hemisfere u očima turskih masa. Iako se golim okom ne mogu videti znaci muslimanske ornamentike, izuzev velikih džamija koje natkriljuju gradove,Zapad je nepoverljiv prema trendovima koji ukazuju da sekularnost Turske u bliskoj budućnosti može da bude ugrožena. Bez obzira na to što turski ustav ne definiše državu po religioznim i nacionalnim kriterijumima, već kao državu svih građana, 99 odsto stanovništva je muslimanske veroispovesti.

Pored već poznatog problema Kipra i nezadovoljstva Zapada što se kiparskim brodovima i avionima ne dozvoljavada dolaze u turske luke i aerodrome,na šta Tursku obavezuje potpis na proširenje sporazuma o Evropskoj carinskoj uniji,potpisanog pre početka pregovora o pristupanju Evropi, sumnjičavost se izražava i u činjenici dobrih odnosa Turske sa nekim muslimanskim zemljama Azije sa kojima Zapad ima problema. Na Zapadu su nezadovoljni i odnosom prema nekim književnicima i novinarima, koji svojim pogledima nisu po volji nekim nacionalnim i verskim strukturama. Turska takođe ne može da se pomiri sa ocenama Zapada, uključujući i Ameriku, da je u Prvom svetskom ratu izvršila genocid Jermena. Tu je i problem Kurda, kojih po procenama ima oko 15 miliona u Turskoj. Akcije turske armije protiv Kurda poslednjih godina nailaze na oštre kritike na Zapadu.

Predložena formula Evropske unije –kao kompromis– da Turska dobije status „povlašćenog partnerstva” ne prima se dobro u turskoj političkoj eliti. „Mi smo se do sada, kroz ovaj period od preko pola veka, prilagodili evropskim standardima i propisima i uradili maksimum sa naše strane. Evropska unija i njeni principi su nam bili pokretačka snaga razvoja, i tu smo uspeli. Ali,mi smo ponosna zemlja i ne želimo nikakva nova uslovljavanja.Nama je potrebna Evropa, ali smo i mi potrebni Evropi”, rekao nam je ministar Sensek na kraju razgovora u Ankari.

Miloje Popović Kavaja