На Босфору све мање стрпљења

Специјално за „Политику“
Анкара, јуна – „Ако је Турска само једним малим делом у Европи, са три одсто од укупне територије, да ли јој то аутоматски даје и право да буде у Европској унији?”, питала је једна од учесница разговора који се ових дана у Анкари водио са турским министром финансија Мехметом Сенсеком. Код министра су били новинари из двадесетак европских земаља, чланови Асоцијације европских новинара, а питање је поставилаколегиница из Грчке. „Ако би тим мерилом оцењивали да ли је неко подобан или није за Унију, онда би то могло да важи и за Кипар, који је далеко од Европе и на крајњем, источном делу Средоземног мора. Не заборавите да у европском делу Турске живи око десет милиона становника, колико има и Грчка”, одговорио је министар. Дијалог је иначе вођен у опуштеној атмосфери. Били смо гости Турске, која је све учинила да им прикаже земљу у добром светлу, и у томе доста успела.

Ова епизода је само мали исечак, који илуструје главобоље које Турска има са својом кандидатуром за пуноправни пријем у европску породицу народа, а која не вуче корене од јуче. Турска је у својој историји, у лицу Отоманске империје, долазила у шеснаестом веку – са армадом од преко сто хиљада јуришника – и до зидина Беча, али није могла да га освоји. Оно што нису могли средњовековни ратници, учинили су без мачева и топова турски емигранти, којих у Европи (највише у Немачкој) има више од три милиона.

Какве су, да пређемо на реалан терен, шансе ове земље са више од70 милиона становника да јој се испуне европске жеље. Прича има своју дугу хронику у двадесетом веку, која почиње још од 1923, када је Кемал Ататурк прогласио Турску секуларном републиком и одредио јој правац према Западу. Не улазећи у све перипетије које је Турска имала у Другом светском рату и одмах након њега, чињеница је да је Турска била један од оснивача Савета Европе – још 1949, да би десет година касније постала и придружени члан Европске економске заједнице, претече данашње Европске уније. Турска је и пуноправни члан НАТО,ОЕЦД,ОСЦЕ, Г 20. Њене трупе су учествовале и у Корејском рату. Турска се изборила и да Истанбул буде Европска престоница културе у 2010. години. Иако је још 1987. кандидована за пуноправног члана, тек 2005. почели су формални преговори за пуноправно чланство.

Економска снага данашње Турске, која се огледа у високом привредном расту и снажној експанзији на страна тржишта, укључујући и Европу, као и многоструко чланство у главним западним савезима и интеграцијама, свакако су велика референца за остварење овог циља. Са милион војника под оружјем, Турска је и велика сила. На први поглед, формални пријем у Европску унију био би само завршетак једног дугог пута, на коме је Турска испуњавала све услове који су јој постављани. Али тај последњи корак, како изгледа, биће веома дуг. Како неки кажу – не петнаест миља, него и петнаест година. Шта се то испречило Турској? Зашто су европске земље подељене у том погледу а неке, као Француска и Немачка, изричито против?

Стратешки и дугорочни интереси и процене очигледно односе превагу. Иако би Турска и војно и географски могла да буде добар браник притиску исламског фундаментализма из централноазијских и арапских земаља,догађаји у последњој деценији, посебно америчка инвазија у Ираку и рат у Авганистану, као и затегнутост са Ираном, смањили су популарност Америке и западне хемисфере у очима турских маса. Иако се голим оком не могу видети знаци муслиманске орнаментике, изузев великих џамија које наткриљују градове,Запад је неповерљив према трендовима који указују да секуларност Турске у блиској будућности може да буде угрожена. Без обзира на то што турски устав не дефинише државу по религиозним и националним критеријумима, већ као државу свих грађана, 99 одсто становништва је муслиманске вероисповести.

Поред већ познатог проблема Кипра и незадовољства Запада што се кипарским бродовима и авионима не дозвољавада долазе у турске луке и аеродроме,на шта Турску обавезује потпис на проширење споразума о Европској царинској унији,потписаног пре почетка преговора о приступању Европи, сумњичавост се изражава и у чињеници добрих односа Турске са неким муслиманским земљама Азије са којима Запад има проблема. На Западу су незадовољни и односом према неким књижевницима и новинарима, који својим погледима нису по вољи неким националним и верским структурама. Турска такође не може да се помири са оценама Запада, укључујући и Америку, да је у Првом светском рату извршила геноцид Јермена. Ту је и проблем Курда, којих по проценама има око 15 милиона у Турској. Акције турске армије против Курда последњих година наилазе на оштре критике на Западу.

Предложена формула Европске уније –као компромис– да Турска добије статус „повлашћеног партнерства” не прима се добро у турској политичкој елити. „Ми смо се до сада, кроз овај период од преко пола века, прилагодили европским стандардима и прописима и урадили максимум са наше стране. Европска унија и њени принципи су нам били покретачка снага развоја, и ту смо успели. Али,ми смо поносна земља и не желимо никаква нова условљавања.Нама је потребна Европа, али смо и ми потребни Европи”, рекао нам је министар Сенсек на крају разговора у Анкари.

Милоје Поповић Каваја