Grad protiv mačeće mafije

Svi koji vole Novi Sad, deo te ljubavi duguju i Dunavskom parku u kome se na 33 ara zeleni 760 stabala. Na ovom mestu je do 1895. godine bio liman, zabareni rukavac Dunava, obrastao trskom, nastanjen komarcima i žabama. Danas to je mesto na kome velika većina ljudi poštuje dodir grada sa prirodom, gde se deca upoznaju sa labudovima i patkama, na čijim ulazima se, među mnoštvom običnih, mogu videti i neobično lepe mačke, čije krzno kao da potvrđuje priču o njihovom poreklu. Navodno, te vlasnice svilenkastog krzna potomci su ruskih plavih mačaka, koje je ko zna ko i ko zna kad ostavio u parku da se brinu o sebi i o svom potomstvu. Neobično dostojanstvenog držanja, one su deo parka, gotovo kao hrast lužnjak, a ništa manje nego labudovi u jezeru, ježevi u travi i odnedavno postavljena, odveć kitnjasta saletla.

Dok je Ida Sabo, revolucionarka i nosilac Ordena za hrabrost, i te subote hranila mačke „plemićkog” porekla, iz grmlja, usred Dunavskog parka, iskoči krupan muškarac četrdesetih godina. Pretpostavivši da je reč o naoružanom banditu, začuđujuće vitalna partizanka ga snažno udari tašnom po glavi. „Ja sam inspektor, ja sam inspektor”, zavapio je iznenađeni prepadač, stiskajući čvrsto fotoaparat. „Ma kakav inspektor. Iz šume iskaču il’ partizani il’ lopovi, a ja znam da partizana već odavno nema”, reče drugarica Sabo, oslanjajući se na svoje životno iskustvo dugo 94 godine. Ni slutila nije da će par meseci kasnije uslediti optužnica protiv nje za pripadništvo mačećoj mafiji. Elem, kada je inspektor uspostavio autoritet nad organizatorkom ustanka iz 1941. godine spremno je izdeklamovao da je hranjenje životinja na javnim površinama u suprotnosti sa odlukama gradske uprave. Te da je shodno tome počinjen prekršaj, koji s obzirom na težinu i drskost kojom je izveden, zaslužuje sankciju u vidu mandatne novčane kazne ili odlaska u zatvor. Nemajući da plati kaznu na licu mesta, nekadašnja članica raznih predsedništava i nosilac Ordena zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, pružajući umesto otpora, ličnu kartu ponosno reče: „Ovde možete videti da sam rođena 6. jula 1915. godine. Ono što nećete videti je da sam ležala u mnogim zatvorima onog vremena. I pod kraljem i pod fašistima. I to za ozbiljne stvari. Neka probam i mačeći zatvor kod Borisa Tadića”. Taman kada su mnogobrojni potomci ponosne bakice pomislili da je ova simpatična epizoda delo nekog sitnog prevaranta koji umesto da otima tašne vremešnim gospođama, dolazi do njihovog novca na elegantniji način, stigao je poziv od sudije za prekršaje u postupku koji će ostati poznat kao „Grad Novi Sad protiv mačeće mafije”.

Da li neko spori da se gradske odluke moraju poštovati? Ne, nikako. Da li neko misli da zaslužne građane treba staviti van domašaja zakona. Naprotiv, tek za njih zakon treba da važi. Upravo zato, drugarica Sabo i očekuje da odgovara i da joj se odmeri pravična kazna. To što će ona, kao pravi revolucionar, da nastavi sa svojom hraniteljskom misijom, neka bude predmet dalje pažnje inspekcijskih organa. Na kraju, ostaje krajnje otužan utisak o nemoći komunalne inspekcije, a pre svega gradskih otaca. Nije ovde reč o tome da su ulice oko parka zatrpane skupocenim automobilima koji su preplavili zelene površine. Niti o tome da je sve ono što je Novosađanima u parku trajno zabranjeno, bez ikakvih ograničenja dopušteno posetiocima Egzita, uključujući zauzimanje travnatih površina i multikulturalno zapišavanje Dunavskog parka. Ovde je reč o ozbiljnijim stvarima. O slabosti da se udari tamo gde treba i gde se mora udariti. Sve sa namerom da Novi Sad povrati reputaciju urbanog grada sa jasno utvrđenim pravilima igre. Dok se ne nađe ili se ne prepozna funkciji dorastao političar, ostaje (foto)pucanje na Idu Sabo. To je lak zadatak, jer ona svake subote i dalje drži čas u Dunavskom parku.

Politikolog iz Novog Sada