Park iz doba Juge

U narednih šest meseci mi, privremeni stanovnici Beograda moći ćemo da posetimo izložbu dinosaurusa, koju u „Impuls holu” kod hotela „Kontinental” organizuje Prirodnjački muzej. Upoznaćemo dvadesetak sojeva nekad moćnih životinja, videti desetak skeleta hodajućih džinova, njihova golema jaja, lobanje, gnezda mladunaca, replike otisaka strašnih stopa...

– E, da mi je da vidim taj kostur krvoločnog 14-metarskog mesoždera gigantosaurusa... – kaže mi žena dok se šminka – ...sliku i priliku pojedinih ovdašnjih likova...

– He-he... Preskačeš biljojednu skalameriju rebačisaurusa od „svega” 17 metara! Eto ti dokaza da i vegetarijanci mogu biti i te kakvi zverovi... – rijem po neseseru s priborom za ulepšavanje.

– Zloćo! Pusti biljojede na miru! – preti moja vegetarijanka.

– Znaš li ti, ženo, da će prvi put u svetu biti predstavljen megareptor sa kandžurinom od 50 santima kojom je tamanio plen i ostale što bi mu se našli na putu daljeg razvoja. Nijedan od ovih kolosa pronađenih u Patagoniji nije mogao ni da zamisli svojim minijaturnim mozgom, u odnosu na gigantsko telo, da će nestati sila kojom je obdaren i da će čak, sramota za vrstu, postati eksponat! – među raznobojnim kutijicama pronalazim zarezač. Maznula mi ga da šilji „olovke”!

– Kao i svi moćnici, siledžije i lovatori mislili su valjda da „njihova” nikada neće prestati da gori. Ala su se zeznuli... Daj to! – otima mi oštrač bojica.

– Ova izložba od nacionalnog značaja otkriće nam kako se takvim „aždajama” desilo da zglajznu sa istorijske scene. A i ovi naši mogu da izvuku pouku... U parku iz doba jure, mi preživeli „reptilčići” iz doba Juge možda ćemo naći i odgovore na neka „večna” pitanja. Mada na prvi pogled ne liče, dinosauruski poredak i originalni model samoupravnog socijalizma preselili su se u muzej, a da se u cvatu slave tome nipošto nisu nadali. Selidba među eksponate bila je manje-više neminovna u oba slučaja. Na momente čak dramatična i tužna... – pričam, a u torbici za šminku nalazim i gumicu. Sve mi pokupila sa radnog stola! Nečuveno!

– Države se troše i propadaju, kao i svaka mašinerija, a sa njima odlaze i „preživeli” sistemi... Ostavi to! – ode i moja najfinija četka za akvarel... – Istorija kasnije proučava šta su doneli civilizaciji... – nanosi senku na oči mooojom četkicom.

– ...I zbog čega su ciknuli... – dodajem. Gledam kako se igra ljubičastom. Baš se skockala.

– Pitanje je sada, posle izvesnog vremena, šta će se istaći kao dostignuće tog sistema, a šta kao uzrok propasti. To uvek zavisi od „tumača” i „šminkera”. Ko su oni? Sa kakvim interesom objašnjavaju i šminkaju zbivanja? Da li su potkupljeni ili emotivno vezani za potonulu lađu... – skuplja sitnice sa stola. – Jednima je bilo dobro, išli su leti na more, drugi pominju česte vojne vežbe i stalno upiranje prstom u „neprijatelje”. Treći se sećaju parola o bratstvu i jedinstvu, a četvrti ističu da su se „braća” pokokala... – udara glanc. Pružam joj maskaru da se zamaskira. Da bude lepa za fotku pored iskeženog „zmaja”.

– Većina je veličala Tita, manjina pak slavila Dražu – setih se i ja suprotnosti nekadašnjeg društva. – A danas bi mnogi prvog da zakopaju, kako dolikuje, a još više njih drugog bi da otkopa, samo kad bi znali gde je... Zar ti se ne čini da se reka problema iz Juge prelila u Srbiju? Nesloga, nerad, mnogo priče... Spremna? – ustajem.

– Idemo... Gle kakva si reptilčina: jaka leđa i debela pozadina, a ručice zakržljale, savijene, samo tipkaš po tastaturi... Stvoren si za muzej... – zvone štikle niz basamake. – I vratiii to što si pokupiooo! – riče biljojed u hodniku. Trese se kuća.

Brzo vadim pribor iz džepova. Šta ću, moram, opasna je... Skakućući za njom, učinilo mi se da sam baš takvog kao što sam ja već video u katalogu. Zove se eoreptor, pronađen je nedavno u argentinskom stenju, a živeo je pre čak 228 miliona godina.