Парк из доба Југе

У наредних шест месеци ми, привремени становници Београда моћи ћемо да посетимо изложбу диносауруса, коју у „Импулс холу” код хотела „Континентал” организује Природњачки музеј. Упознаћемо двадесетак сојева некад моћних животиња, видети десетак скелета ходајућих џинова, њихова голема јаја, лобање, гнезда младунаца, реплике отисака страшних стопа...

– Е, да ми је да видим тај костур крволочног 14-метарског месождера гигантосауруса... – каже ми жена док се шминка – ...слику и прилику појединих овдашњих ликова...

– Хе-хе... Прескачеш биљоједну скаламерију ребачисауруса од „свега” 17 метара! Ето ти доказа да и вегетаријанци могу бити и те какви зверови... – ријем по несесеру с прибором за улепшавање.

– Злоћо! Пусти биљоједе на миру! – прети моја вегетаријанка.

– Знаш ли ти, жено, да ће први пут у свету бити представљен мегарептор са канџурином од 50 сантима којом је таманио плен и остале што би му се нашли на путу даљег развоја. Ниједан од ових колоса пронађених у Патагонији није могао ни да замисли својим минијатурним мозгом, у односу на гигантско тело, да ће нестати сила којом је обдарен и да ће чак, срамота за врсту, постати експонат! – међу разнобојним кутијицама проналазим зарезач. Мазнула ми га да шиљи „оловке”!

– Као и сви моћници, силеџије и ловатори мислили су ваљда да „њихова” никада неће престати да гори. Ала су се зезнули... Дај то! – отима ми оштрач бојица.

– Ова изложба од националног значаја откриће нам како се таквим „аждајама” десило да зглајзну са историјске сцене. А и ови наши могу да извуку поуку... У парку из доба јуре, ми преживели „рептилчићи” из доба Југе можда ћемо наћи и одговоре на нека „вечна” питања. Мада на први поглед не личе, диносауруски поредак и оригинални модел самоуправног социјализма преселили су се у музеј, а да се у цвату славе томе нипошто нису надали. Селидба међу експонате била је мање-више неминовна у оба случаја. На моменте чак драматична и тужна... – причам, а у торбици за шминку налазим и гумицу. Све ми покупила са радног стола! Нечувено!

– Државе се троше и пропадају, као и свака машинерија, а са њима одлазе и „преживели” системи... Остави то! – оде и моја најфинија четка за акварел... – Историја касније проучава шта су донели цивилизацији... – наноси сенку на очи мооојом четкицом.

– ...И због чега су цикнули... – додајем. Гледам како се игра љубичастом. Баш се скоцкала.

– Питање је сада, после извесног времена, шта ће се истаћи као достигнуће тог система, а шта као узрок пропасти. То увек зависи од „тумача” и „шминкера”. Ко су они? Са каквим интересом објашњавају и шминкају збивања? Да ли су поткупљени или емотивно везани за потонулу лађу... – скупља ситнице са стола. – Једнима је било добро, ишли су лети на море, други помињу честе војне вежбе и стално упирање прстом у „непријатеље”. Трећи се сећају парола о братству и јединству, а четврти истичу да су се „браћа” пококала... – удара гланц. Пружам јој маскару да се замаскира. Да буде лепа за фотку поред искеженог „змаја”.

– Већина је величала Тита, мањина пак славила Дражу – сетих се и ја супротности некадашњег друштва. – А данас би многи првог да закопају, како доликује, а још више њих другог би да откопа, само кад би знали где је... Зар ти се не чини да се река проблема из Југе прелила у Србију? Неслога, нерад, много приче... Спремна? – устајем.

– Идемо... Гле каква си рептилчина: јака леђа и дебела позадина, а ручице закржљале, савијене, само типкаш по тастатури... Створен си за музеј... – звоне штикле низ басамаке. – И вратиии то што си покупиооо! – риче биљојед у ходнику. Тресе се кућа.

Брзо вадим прибор из џепова. Шта ћу, морам, опасна је... Скакућући за њом, учинило ми се да сам баш таквог као што сам ја већ видео у каталогу. Зове се еорептор, пронађен је недавно у аргентинском стењу, а живео је пре чак 228 милиона година.