Majka

Stojim u čistom, prostranom hodniku lokalne bolnice, čitam pažljivo plakate o tretmanima raznih bolesti, pokušavajući da ne mislim na susret sa bolesnom majkom koju bolničarka trenutno presvlači, ali zebnja postaje sve veća, zaglušuje ljubazni glas koji mi govori: „Uđite, završila sam…”.

Ulazim u sobu, prilazim krevetu, ali ne ja, nego neko drugi, ko ima snage da savlada erupciju tuge pred slabašnim licem koje me ne prepoznaje i zove nepoznatim imenom. „To sam ja, Slavko…”. Ubeđivao je onaj drugi, kao da je bilo najvažnije da me prepozna, i da će njena temperatura, mršavost i kašalj nekako nestati kada se bude setila da pred njom stoji najmlađi sin. Svi pokušaji da je dozovem bili su bezuspešni, kao što je bilo bezuspešno uveravanje doktora da je situacija veoma ozbiljna i sa malo nade…

Nadu sam imao sve veću i rešenost da će joj biti bolje, iako se, mimo moje volje, pri povratku u rodnu kuću, gde me je čekao najstariji brat, preda mnom počeo odvijati neki čudan film događaja u kome kao da su otpadali svi nebitni detalji moga života, kao neka šarena laža, koja je čvrstim slojem pokrivala, čežnju za nebom pod kojim sam rođen, ocem koga odavno nema i majkom koja je uvek, svojom ljubavlju i molitvama, kao štit bila uz nas. Kao svaki neposlušni sin, to nisam mogao znati tada, a sada, kada se njen odlazak približio, osetio sam strahovitu prazninu i nepodnošljiv bol da njene nevidljive podrške neće više biti i da neću moći bar malo da joj kažem koliko je važna u našim životima i da je sve u redu i da će sve dobro biti... Rekao bih joj da su sada tako nevažni razlozi koji su me prerano odvukli od kuće, kako su kratkotrajni aplauzi, kako duže, mnogo duže traje utešni miris njenog sveže pečenog hleba.

Sledili su dugi dani u bolnici, još duže noći. Pored nas (i doktora) za njen život su se borile i rođake koje su donosile sve ono što sinovi ne bi znali da spreme… I kada je izgledalo da je sve gotovo, jednog jutra me je majka pozdravila radosno, sedeći u krevetu, na opšte iznenađenje svih, naročito stručnog osoblja…nije se iznenadila žena koja je ležala pored nje i koja je, par dana ranije, odlučila da ostane koji dan duže u bolnici da joj se nađe… Nisam se iznenadio ni ja, jer mi je postajalo sve jasnije da u ovoj zajednici ljubavi i međusobne pažnje život može samo da traje, da se neće ugasiti.