Čuvanje baštine na nov način

Zoran Jovičić, vlasnik "Junajted koledža" i čovek koji je dugo živeo u Sidneju, odlučio je da se angažuje na projektu stvaranja muzeja naše dijaspore u svetu u prostorijama više od stotinu srpskih centara, od Australije do Amerike. Na tom putu učinio je i prve korake, u Beogradu, u Palati Albanija, otvorio je prvi takav muzej koji je doduše tek u povoju, ali Jovičić ima ambicije da uz pomoć nadležnih nađe povoljniju lokaciju, Staro sajmište na primer, kako bi to mesto postalo stecište naših ljudi iz sveta koji prolaze kroz Beograd, stranaca, ali i povratnika. 
Jedan od uzora je i mreža muzeja jevrejske istorije i dijaspore koji postoje u skoro svim svetskim metropolama, sa centralnim Muzejom dijaspore u Tel Avivu, koji često organizuje izložbe o životu jevrejskog naroda.

– Po sličnom konceptu će funkcionisati i Muzej dijaspore i seoba sa svojom mrežom po svetu. Cilj Muzeja je ojačavanje srpske dijaspore po ugledu na jevrejsku, jermensku i grčku dijasporu koje neguju svoju drevnu kulturnu baštinu. Odnedavno se naš muzej nalazi i na listi Uneskovih muzeja imigracije – kaže Zoran Jovičić, koji je i predsednik Zadužbine Srpskog društva "Privrednik".

Objašnjavajući detaljnije rad ovog muzeja, Jovičić kaže da će to biti zapravo tri muzeja u jednom, prvi je zamišljen kao muzej svih dijaspora koje žive u Beogradu i Srbiji, odnosno muzej imigracije, drugi je muzej srpske dijaspore i kulture, a treći muzej povratnika.

Imigracioni muzeji su vrlo popularni u svetu, takav muzej u Njujorku poseti godišnje tri miliona ljudi, a na veb-sajtu ima više od pet miliona posetilaca. Slično je i u Kanadi, tamo je imigracioni muzej jedno od sedam čuda ove zemlje, jer su sve zajednice dale svoje postavke.

– Što se tiče Muzeja srpske dijaspore i kulture – ističe Jovičić – oni bi radili po uzoru na jevrejske kojih ima više od 200 u svetu, samo u Njujorku desetak. To su ogromne zgrade sa salama i bibliotekama. Za srpske muzeje nije potrebno graditi nove zgrade, jer srpski centri već postoje svuda u svetu, ali nemaju dovoljno kulturnog sadržaja, pa se naši iseljenici uglavnom okupljaju oko Pravoslavne crkve ili na koncertima narodne muzike.

Jovičić navodi primer Sidneja gde postoje četiri objekta srpske dijaspore. Tamošnji srpski centar ima ogromnu površinu, stadion, sale sa stotinu mesta, ali nema kulturnih sadržaja osim kad gostuju pevači narodne muzike, tako da u te centre mladi idu vrlo retko.

Njemu je kao primer za ugled poslužio i Srpski muzej u Vindzoru u Kanadi. Izgleda da su žene bolji prenosioci tradicije pa su pre dve decenije kanadske Srpkinje osnovale Društvo srpskog nasleđa, a u okviru njega i Srpski muzej koji je mesto okupljanja ne samo verujućih Srba, već i ateista i stranaca. Danas ceo kompleks u Vindzoru nosi naziv Srpski muzej.

– Mi imamo problem što nemamo kulturne sadržaje i za neverujuće Srbe u dijaspori, mlađe naraštaje, drugu i treću generaciju i one koji su otišli u inostranstvo devedesetih godina. Ali to ne znači isključiti Pravoslavnu crkvu, naprotiv i Crkva treba da bude pokrovitelj tih muzeja – kaže Jovičić.

Kako bi muzeji trebalo da izgledaju?

– Muzeje u prvom redu ne zamišljam kao mesto fizičkih eksponata. Nije težnja na klasičnoj etnologiji, nego na bibliotekama i arhivama koje bi čuvali tragove Srba u rasejanju, a to bi bila i mesta okupljanja i druženja. Ugledni Srbi u rasejanju postajali bi članovi upravnih odbora i vodili muzeje.

U svetu je sve više privatnih muzeja, u Nemačkoj od pet hiljada muzeja većina su privatni, a i u našoj zemlji najvažnije muzeje nije osnovala država, već su nastajali na inicijativu i uz angažovanje uglednih ljudi toga doba.

– Planiramo da svaki muzej ima knjige o iseljenicima, ili knjige koje su pisali iseljenici, da se svaki muzej pretplati na dnevni list "Politika" i da ima enciklopedije koje je izdala "Politika" – "Srpska porodična enciklopedija" i "Britanika" – kaže Jovičić koji očekuje da se u ovaj projekat uključe i Ministarstvo za dijasporu, Srpska pravoslavna crkva i druge značajne institucije naše zemlje, a svakako da bi mogli pomoći i bogati ljudi u ovoj zemlji.

"Vreme je da se u nas ponovo razvije zadužbinarstvo, a da tajkuni postanu mecene", kaže naš sagovornik i zaključuje: "Sada apelujemo na maticu i dijasporu i na medije da nam pošalju što više mogućih eksponata o sudbinama iseljenika i useljenika iz njihovih porodica, odnosno kopije fotografija, biografija, starih pisama, diploma, voznih karata, rodoslova... da bi se i njihova porodica našla u Muzeju, Institutu i biblioteci emigracije i imigracije i tako ovekoveče njihove patnje, ali i uspehe u njihovim seobama."