Чување баштине на нов начин

Зоран Јовичић, власник "Јунајтед колеџа" и човек који је дуго живео у Сиднеју, одлучио је да се ангажује на пројекту стварања музеја наше дијаспоре у свету у просторијама више од стотину српских центара, од Аустралије до Америке. На том путу учинио је и прве кораке, у Београду, у Палати Албанија, отворио је први такав музеј који је додуше тек у повоју, али Јовичић има амбиције да уз помоћ надлежних нађе повољнију локацију, Старо сајмиште на пример, како би то место постало стециште наших људи из света који пролазе кроз Београд, странаца, али и повратника. 
Један од узора је и мрежа музеја јеврејске историје и дијаспоре који постоје у скоро свим светским метрополама, са централним Музејом дијаспоре у Тел Авиву, који често организује изложбе о животу јеврејског народа.

– По сличном концепту ће функционисати и Музеј дијаспоре и сеоба са својом мрежом по свету. Циљ Музеја је ојачавање српске дијаспоре по угледу на јеврејску, јерменску и грчку дијаспору које негују своју древну културну баштину. Однедавно се наш музеј налази и на листи Унескових музеја имиграције – каже Зоран Јовичић, који је и председник Задужбине Српског друштва "Привредник".

Објашњавајући детаљније рад овог музеја, Јовичић каже да ће то бити заправо три музеја у једном, први је замишљен као музеј свих дијаспора које живе у Београду и Србији, односно музеј имиграције, други је музеј српске дијаспоре и културе, а трећи музеј повратника.

Имиграциони музеји су врло популарни у свету, такав музеј у Њујорку посети годишње три милиона људи, а на веб-сајту има више од пет милиона посетилаца. Слично је и у Канади, тамо је имиграциони музеј једно од седам чуда ове земље, јер су све заједнице дале своје поставке.

– Што се тиче Музеја српске дијаспоре и културе – истиче Јовичић – они би радили по узору на јеврејске којих има више од 200 у свету, само у Њујорку десетак. То су огромне зграде са салама и библиотекама. За српске музеје није потребно градити нове зграде, јер српски центри већ постоје свуда у свету, али немају довољно културног садржаја, па се наши исељеници углавном окупљају око Православне цркве или на концертима народне музике.

Јовичић наводи пример Сиднеја где постоје четири објекта српске дијаспоре. Тамошњи српски центар има огромну површину, стадион, сале са стотину места, али нема културних садржаја осим кад гостују певачи народне музике, тако да у те центре млади иду врло ретко.

Њему је као пример за углед послужио и Српски музеј у Виндзору у Канади. Изгледа да су жене бољи преносиоци традиције па су пре две деценије канадске Српкиње основале Друштво српског наслеђа, а у оквиру њега и Српски музеј који је место окупљања не само верујућих Срба, већ и атеиста и странаца. Данас цео комплекс у Виндзору носи назив Српски музеј.

– Ми имамо проблем што немамо културне садржаје и за неверујуће Србе у дијаспори, млађе нараштаје, другу и трећу генерацију и оне који су отишли у иностранство деведесетих година. Али то не значи искључити Православну цркву, напротив и Црква треба да буде покровитељ тих музеја – каже Јовичић.

Како би музеји требало да изгледају?

– Музеје у првом реду не замишљам као место физичких експоната. Није тежња на класичној етнологији, него на библиотекама и архивама које би чували трагове Срба у расејању, а то би била и места окупљања и дружења. Угледни Срби у расејању постајали би чланови управних одбора и водили музеје.

У свету је све више приватних музеја, у Немачкој од пет хиљада музеја већина су приватни, а и у нашој земљи најважније музеје није основала држава, већ су настајали на иницијативу и уз ангажовање угледних људи тога доба.

– Планирамо да сваки музеј има књиге о исељеницима, или књиге које су писали исељеници, да се сваки музеј претплати на дневни лист "Политика" и да има енциклопедије које је издала "Политика" – "Српска породична енциклопедија" и "Британика" – каже Јовичић који очекује да се у овај пројекат укључе и Министарство за дијаспору, Српска православна црква и друге значајне институције наше земље, а свакако да би могли помоћи и богати људи у овој земљи.

"Време је да се у нас поново развије задужбинарство, а да тајкуни постану мецене", каже наш саговорник и закључује: "Сада апелујемо на матицу и дијаспору и на медије да нам пошаљу што више могућих експоната о судбинама исељеника и усељеника из њихових породица, односно копије фотографија, биографија, старих писама, диплома, возних карата, родослова... да би се и њихова породица нашла у Музеју, Институту и библиотеци емиграције и имиграције и тако овековече њихове патње, али и успехе у њиховим сеобама."