Ko se plaši privatizacije…

Ministar omladine i sporta Snežana Samardžić-Marković u intervjuu „Politici” odgovorila je na kritike Olimpijskog komiteta Srbije (OKS) i Dejana Šuputa, člana Radne grupe za pisanje Nacrta zakona o sportu. Kritike su se ticale Nacrta zakona o sportu koji je, po njima, toliko loš da treba pod hitno praviti novi nacrt.

Šta kažete na optužbu člana Radne grupe Šuputa da je Nacrt zakona o sportu „korak ka legalizovanoj otimačini”?

To je neistinito i senzacionalistički. On je često iznosio slične konstatacije, a da nikada nije izneo konkretnu pravnu argumentaciju. Imao je priliku da kao član radne grupe prezicira koje to odredbe nacrta zakona propisujuju navodnu „legalizaciju otimačine”, šta se to zakonom otima i od koga. Nije to učinio.

Ako se ova paušalna primedba odnosi na privatizaciju u našem nacrtu zakona, napomenuću sledeće: u važećem Zakonu o sportu (član 26) propisano je da sportske organizacije imaju mogućnost da upravljaju (ali ne da raspolažu) društvenom svojinom. Jedini način da se reši ovo pitanje jeste identifikovanje svojine. Od koga to država „otima”? Podsećam da su sva ostala pravna lica u ovoj državi već prošla postupak transformacije društvene svojine. Isto se predlaže nacrtom zakona o sportu i za klubove.

Sredstva od privatizacije se usmeravaju u sportsku infrastrukturu i, na taj način, vraćaju sportu. Kome to smeta? Ne vidim razlog za strah, jer Nacrt zakona ne prejudicira vlasničke odnose. Prvi korak jeste evidentiranje. Drugi korak je utvrđivanje vlasničke strukture. Tu procenu nećemo raditi mi, već neko s iskustvom i licencom da to radi, neka ugledna svetska revizorska kuća. Klubovi će učestvovati u tom procesu, ništa neće biti činjeno iza njihovih leđa. Tek kada konačno razmrsimo klupko svojinskih odnosa, dolazimo do privatizacije. Dakle, ona je eventualni treći korak.

Sve za šta se ispostavi da je privatna svojina ostaće, naravno, privatno. Pri tom, Nacrt zakona štiti interese klubova tako što propisuje tri „ne”. Prvo, nema konverzije dugova u vlasništvo. Drugo, nema promene namene objekta. Ne može neko da, recimo, sruši stadion i podigne tržni centar. Treće, nema promene delatnosti. Dakle, priče da mi nameravamo da „legalizujemo otimačinu” vidim samo u okviru ružnih glasina, koje treba da zamute sliku, uplaše ljude i okrenu ih protiv promena.

Članovi Radne grupe kažu da Ministarstvo nijeusvojilo gotovo nijedan njihov predlog (na to se žale i FSB, FKPartizan...)?

Tačno je da nismo usvojili sve predloge, ali nije tačno da nismo usvojili „gotovo nijedan predlog”. To može lako da se proveri u zapisnicima sa sednica radne grupe i iz prepiske. Na primer, predstavnici FK Partizan su imali vrlo konkretne predloge i usvojili smo otprilike trećinu. U nacrt zakona uključili smo više od 30 primedbi različitih sportskih subjekata, među kojima su i primedbe članova Radne grupe.

Primera radi, primedbe profesora Ivoševića, mahom smo uneli u tekst Nacrta zakona (čl. 12, 39, 60, 61. i 62). Da smo prihvatili sve primedbe koje smo čuli, ne bismo imali zakon, već antologiju. Takođe, neke predloge smo odbacili jer smo procenili da nisu primenljivi u našoj radnopravnoj regulativi. Recimo, predlog da fudbaleri imaju beneficiran radni staž zato što rade i nedeljom.

Olimpijski komitet Srbije (OKS) zamera da Nacrt nije usklađen sa Strategijom razvoja srpskog sporta, nitisa evropskim standardima?

Za te primedbe nisu dali ni jedan jedini primer, a ne znam ni kako bi uspeli da daju primere. Mi smo napisali Strategiju razvoja sporta od 2009. do 2013. i zar će OKS od nas da je brani? Bilo bi krajnje čudno da Ministarstvo, koje je prvi put u istoriji našeg sporta donelo Strategiju, nju ne poštuje i derogira je zakonom koji je takođe u njegovoj nadležnosti.

Što se tiče navodne neusklađenosti sa evropskim standardima, reći ću da je nacrt zakona dobio pozitivna mišljenja od Kancelarije za pridruživanje EU, Ministarstva pravde i Ministarstva spoljnih poslova.

Šta kažete na primedbu OKS da Ministarstvo kroz ovakav Nacrt želi dadominira srpskim sportom?

Ni za tu primedbu nisu dali nijedan primer. Istina je suprotna: trenutno važeći Zakon o sportu uopšte ne pominje OKS. I zbog toga se niko nije bunio. Bune se sada kada mi ovim nacrtom uvodimo OKS u sistem sporta. Mi OKS pominjemo na 16 mesta i, na primer, uključujemo ga u izradu podzakonskih akata i pravilnika, u procenu opravdanosti organizovanja međunarodnih takmičenja, u komisiju koja će ocenjivati programe sportskih saveza i visinu finansiranja, zatim uvodimo ga u Upravni odbor Republičkog zavoda za sport (znači, dajemo priliku nevladinoj organizaciji da upravlja državnom institucijom). Zašto bismo sve to radili ako želimo da dominiramo?

S druge strane, logično je da ministarstvo ima važnu ulogu jer je prema Ustavu Srbije sport delatnost od posebnog značaja za državu. Prema Zakonu o ministarstvima, mi smo nadležni za oblast sporta. Iz republičkog budžeta se odvaja novac za sport, pa je logično da za korišćenje tog novca odgovara vladina institucija. Ali važna uloga nije isto što i dominacija. Niko neće imati monopol nad sportom. Imam utisak da je nekim ljudima iz OKS-a žao što oni ne dominiraju, pa onda tu želju pripisuju nama.

Vaš najbliži saradnik Tabački kaže da je ključ svih zamerki privatizacija. Možete li to da objasnite?

Većina zamerki se, posredno ili neposredno, odnosi na privatizaciju, a ona je samo mali deo zakona. Zbog čega privatizacija privlači više pažnje nego sva druga rešenja zajedno i zbog čega plaši neke ljude? Rekla bih da su dva razloga za strah. Neki se jednostavno boje promena i boje se šta će se dogoditi s klubom u koji su uložili godine svog života.

To je razumljiv strah, i ponoviću im da niko nema zadnje namere, već želimo da unesemo red u sport da bi on mogao da napreduje. Drugi ljudi pak vrlo lepo žive na račun društvene imovine i želeli bi da se taj život nastavi. Problem je što takav život vode i na račun budućnosti našeg sporta.

Neodrživo je ovakvo haotično svojinsko stanje. Društvena imovina je i svačija i ničija, niko nema pravu odgovornost i niko neće da uloži veća sredstva jer se ne zna kuda bi tačno ona otišla.

Da li postoji mogućnost da se radi novi Nacrt zakona ili će Ministarstvo insistirati na ovom?

Niti postoji mogućnost, niti postoji potreba. Resorno ministarstvo je jedini ovlašćeni predlagač zakona. U raspravi su učestvovali predstavnici lokalnih samouprava, klubova iz manjih i većih gradova, predstavnici udruženja pedagoga fizičke kulture, sekcije za sportsku medicinu Srpskog lekarskog društva, opštinski sportski savezi, granski savezi, mediji i pojedinci.

On je na kraju vladine procedure i do sada su ga skoro sva ministarstva ocenila pozitivno (na nekoliko mišljenja se još čeka). Neka ministarstva su zahtevala manje korekcije, a sve te primedbe smo prihvatili. Nacrt je jednoglasno podržao i skupštinski Odbor za omladinu i sport. Pripremili smo izveštaj sa javne rasprave u devet srpskih gradova, gde se vidi ko je sve podržao zakon.

Ako ga ne podrže samo FSB i OKS, šta biste vi na mom mestu zaključili? Pozitivne ocene daleko nadmašuju negativne, i zašto bismo onda ceo proces vratili na početak? Zbog nekih pojedinačnih interesa? Posao ministarstava je da brine o javnom interesu.

Aleksandar Miletić