Ко се плаши приватизације…

Министар омладине и спорта Снежана Самарџић-Марковић у интервјуу „Политици” одговорила је на критике Олимпијског комитета Србије (ОКС) и Дејана Шупута, члана Радне групе за писање Нацрта закона о спорту. Критике су се тицале Нацрта закона о спорту који је, по њима, толико лош да треба под хитно правити нови нацрт.

Шта кажете на оптужбу члана Радне групе Шупута да је Нацрт закона о спорту „корак ка легализованој отимачини”?

То је неистинито и сензационалистички. Он је често износио сличне констатације, а да никада није изнео конкретну правну аргументацију. Имао је прилику да као члан радне групе презицира које то одредбе нацрта закона прописујују наводну „легализацију отимачине”, шта се то законом отима и од кога. Није то учинио.

Ако се ова паушална примедба односи на приватизацију у нашем нацрту закона, напоменућу следеће: у важећем Закону о спорту (члан 26) прописано је да спортске организације имају могућност да управљају (али не да располажу) друштвеном својином. Једини начин да се реши ово питање јесте идентификовање својине. Од кога то држава „отима”? Подсећам да су сва остала правна лица у овој држави већ прошла поступак трансформације друштвене својине. Исто се предлаже нацртом закона о спорту и за клубове.

Средства од приватизације се усмеравају у спортску инфраструктуру и, на тај начин, враћају спорту. Коме то смета? Не видим разлог за страх, јер Нацрт закона не прејудицира власничке односе. Први корак јесте евидентирање. Други корак је утврђивање власничке структуре. Ту процену нећемо радити ми, већ неко с искуством и лиценцом да то ради, нека угледна светска ревизорска кућа. Клубови ће учествовати у том процесу, ништа неће бити чињено иза њихових леђа. Тек када коначно размрсимо клупко својинских односа, долазимо до приватизације. Дакле, она је евентуални трећи корак.

Све за шта се испостави да је приватна својина остаће, наравно, приватно. При том, Нацрт закона штити интересе клубова тако што прописује три „не”. Прво, нема конверзије дугова у власништво. Друго, нема промене намене објекта. Не може неко да, рецимо, сруши стадион и подигне тржни центар. Треће, нема промене делатности. Дакле, приче да ми намеравамо да „легализујемо отимачину” видим само у оквиру ружних гласина, које треба да замуте слику, уплаше људе и окрену их против промена.

Чланови Радне групе кажу да Министарство нијеусвојило готово ниједан њихов предлог (на то се жале и ФСБ, ФКПартизан...)?

Тачно је да нисмо усвојили све предлоге, али није тачно да нисмо усвојили „готово ниједан предлог”. То може лако да се провери у записницима са седница радне групе и из преписке. На пример, представници ФК Партизан су имали врло конкретне предлоге и усвојили смо отприлике трећину. У нацрт закона укључили смо више од 30 примедби различитих спортских субјеката, међу којима су и примедбе чланова Радне групе.

Примера ради, примедбе професора Ивошевића, махом смо унели у текст Нацрта закона (чл. 12, 39, 60, 61. и 62). Да смо прихватили све примедбе које смо чули, не бисмо имали закон, већ антологију. Такође, неке предлоге смо одбацили јер смо проценили да нису применљиви у нашој радноправној регулативи. Рецимо, предлог да фудбалери имају бенефициран радни стаж зато што раде и недељом.

Олимпијски комитет Србије (ОКС) замера да Нацрт није усклађен са Стратегијом развоја српског спорта, нитиса европским стандардима?

За те примедбе нису дали ни један једини пример, а не знам ни како би успели да дају примере. Ми смо написали Стратегију развоја спорта од 2009. до 2013. и зар ће ОКС од нас да је брани? Било би крајње чудно да Министарство, које је први пут у историји нашег спорта донело Стратегију, њу не поштује и дерогира је законом који је такође у његовој надлежности.

Што се тиче наводне неусклађености са европским стандардима, рећи ћу да је нацрт закона добио позитивна мишљења од Канцеларије за придруживање ЕУ, Министарства правде и Министарства спољних послова.

Шта кажете на примедбу ОКС да Министарство кроз овакав Нацрт жели дадоминира српским спортом?

Ни за ту примедбу нису дали ниједан пример. Истина је супротна: тренутно важећи Закон о спорту уопште не помиње ОКС. И због тога се нико није бунио. Буне се сада када ми овим нацртом уводимо ОКС у систем спорта. Ми ОКС помињемо на 16 места и, на пример, укључујемо га у израду подзаконских аката и правилника, у процену оправданости организовања међународних такмичења, у комисију која ће оцењивати програме спортских савеза и висину финансирања, затим уводимо га у Управни одбор Републичког завода за спорт (значи, дајемо прилику невладиној организацији да управља државном институцијом). Зашто бисмо све то радили ако желимо да доминирамо?

С друге стране, логично је да министарство има важну улогу јер је према Уставу Србије спорт делатност од посебног значаја за државу. Према Закону о министарствима, ми смо надлежни за област спорта. Из републичког буџета се одваја новац за спорт, па је логично да за коришћење тог новца одговара владина институција. Али важна улога није исто што и доминација. Нико неће имати монопол над спортом. Имам утисак да је неким људима из ОКС-а жао што они не доминирају, па онда ту жељу приписују нама.

Ваш најближи сарадник Табачки каже да је кључ свих замерки приватизација. Можете ли то да објасните?

Већина замерки се, посредно или непосредно, односи на приватизацију, а она је само мали део закона. Због чега приватизација привлачи више пажње него сва друга решења заједно и због чега плаши неке људе? Рекла бих да су два разлога за страх. Неки се једноставно боје промена и боје се шта ће се догодити с клубом у који су уложили године свог живота.

То је разумљив страх, и поновићу им да нико нема задње намере, већ желимо да унесемо ред у спорт да би он могао да напредује. Други људи пак врло лепо живе на рачун друштвене имовине и желели би да се тај живот настави. Проблем је што такав живот воде и на рачун будућности нашег спорта.

Неодрживо је овакво хаотично својинско стање. Друштвена имовина је и свачија и ничија, нико нема праву одговорност и нико неће да уложи већа средства јер се не зна куда би тачно она отишла.

Да ли постоји могућност да се ради нови Нацрт закона или ће Министарство инсистирати на овом?

Нити постоји могућност, нити постоји потреба. Ресорно министарство је једини овлашћени предлагач закона. У расправи су учествовали представници локалних самоуправа, клубова из мањих и већих градова, представници удружења педагога физичке културе, секције за спортску медицину Српског лекарског друштва, општински спортски савези, грански савези, медији и појединци.

Он је на крају владине процедуре и до сада су га скоро сва министарства оценила позитивно (на неколико мишљења се још чека). Нека министарства су захтевала мање корекције, а све те примедбе смо прихватили. Нацрт је једногласно подржао и скупштински Одбор за омладину и спорт. Припремили смо извештај са јавне расправе у девет српских градова, где се види ко је све подржао закон.

Ако га не подрже само ФСБ и ОКС, шта бисте ви на мом месту закључили? Позитивне оцене далеко надмашују негативне, и зашто бисмо онда цео процес вратили на почетак? Због неких појединачних интереса? Посао министарстава је да брине о јавном интересу.

Александар Милетић