Deset odsto niže cene mito usluga?

Kažu da su nakon aneksije Bosne i Hercegovine Austrijanci na svaki način pokušavali da suzbiju raširenu korupciju koja je tamo vladala. Ne samo da su ćate, hećimi i ostali tražili nego su im seljaci sami donosili mito. Videvši da tom običaju ne mogu stati ukraj i da zakon niko ne poštuje, centralna vlast je donela uredbu kojom se tačno propisuje visina mita za različite vrste usluga. Ozvaničivši korupciju vlast je učvrstila svoju poziciju ostvarivši osnovni cilj – poštovanje austrijskog zakona.

Ne znam da li je ova priča istinita, ali izvesno je da je poučna, a mogla bi biti i korisna za celovitije razumevanje korupcije. Naime, osnovna teza ovoga teksta je da korupcija, pa i ona stranačka, ne bi bila tako raširena kada ne bi imala vrlo važne društvene funkcije. Drugim rečima, osim razarajućih efekata o kojima se najčešće govori, ovde će biti reči o funkcionalnosti korupcije zbog kojih je ona moguća i zbog čega je toleriše društvo.

Za početak pomenimo onaj benigni oblik kada državni službenici primaju, a ponekad i suptilno traže mito da bi svoju dužnost obavili kako valja ili da bi u određenim granicama klijentu progledali kroz prste. Ova pojava je raširena u siromašnim zemljama nezavisno od tipa društvenog sistema ili kulturnog kruga kome pripadaju. Svi to znaju, svima je jasno, ali država sistematski ništa ili malo čini protiv te pojave. Na taj način siromašna država, zapravo, snižava troškove za određene neophodne javne poslove prebacujući ih na pleća građana. Drugim rečima, tolerišući korupciju moguće je održati zarade u javnom sektoru na niskom nivou, a istovremeno očuvati zadovoljavajući stepen motivacije za obavljanje tih poslova. Kao što mnogi konobari rade težak posao za nisku platu očekujući nadoknadu kroz napojnicu, tako policajci, lekari, nastavnici, službenici i ostali zaposleni u javnim službama u mnogim siromašnim zemljama obavljaju te odgovorne poslove za bednu platu podrazumevajući da uz nju ide mito.

Kakvu pozitivnu društvenu funkciju, međutim, može imati stranačka korupcija u Srbiji? Mada zvuči skandalozno i politički nekorektno, tvrdim da bez stranačke korupcije ne bi bila moguća tranzicija, a to je osnovni javno proklamovani društveni cilj u poslednjih dvadeset godina.

Kapitalizam u Srbiji nije, niti je mogao nastati kao posledica duha kapitalizma, niti tako što bi na površinu isplivali pojedinci sa razvijenim preduzetničkim sposobnostima. Možda je taj spori evolutivni put postojao u prvim kapitalističkim zemljama, ali od postsocijalističkih društava očekivalo se da tranziciju savladaju mnogo brže. Najbrži način je onaj koji se akademskim jezikom naziva konverzija političkog u ekonomski kapital, a prevedeno na obični jezik znači korupcija, odnosno korišćenje političkih (javnih) funkcija i veza za sticanje ličnog ekonomskog bogatstva.

Nema kapitalizma bez kapitalističke klase. Predstava o kapitalisti kakvu je razvio Veber ovde ne važi. U najboljem slučaju ona služi kao legitimacijsko pokriće novog sistema. Stvarni pioniri našeg kapitalizma pre dvadeset godina bili su (pasionirani gledaoci domaćih TV serija će se setiti) Kurčubić i Jataganac, a ne majstor Života, pa čak ni njegov konkurent Anđelko ili Paja i Jare. Vremenom je ta vrsta mutirala u skladu sa promenjenim ratnim i poratnim prilikama, ali osnovno pravilo je uvek glasilo da se u krug kapitalista ne može bez političke podrške.

Možemo se zgražavati i s punim moralnim pravom osuđivati postupke pojedinaca, ali logika sistema je neumoljiva. Kao što je socijalizam građen čupanjem brkova i drugim zlodelima za koja niko nije odgovarao, tako je i kapitalizam izgrađen na korupciji za koju niko neće odgovarati. Znači li to da je korupcija naša sudbina? Upravo suprotno, činjenica da je sa vrha sistema došao poziv za obračun sa stranačkom korupcijom znači da je korupcija postala disfunkcionalna. Kapitalistička klasa je formirana, a cena korupcije koja je do sada bila prebacivana na građane kroz više cene proizvoda i usluga sada bi mogla predstavljati kamen oko vrata domaćim kapitalistima u konkurentskoj borbi sa velikim stranim korporacijama. Drugim rečima, ono što je do sada predstavljalo investiciju sada postaje opterećenje i danak iz profita.

Kada je pre par godina jedan tajkun pokušao da se obračuna sa stranačkom korupcijom (ne zato što mu je bila mrska već zato što mu je postala skupa) završio je u egzilu. Danas, međutim, izgleda da je došlo vreme da se okonča era stranačke korupcije jer više ničemu ne služi, a mnogo košta. To ne znači da korupcije više neće biti, ali znači da će ubuduće delovati protiv logike sistema. Što se građana tiče ukoliko se ta pojava iskoreni mogli bi očekivati niže cene proizvoda i usluga za deset procenata.

Vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu