Nezaboravni spust niz „suzu Evrope”

Tara – Tmurni oblaci i ledena voda bili su „mačji kašalj” za oko 80 pustolova iz Srbije i Republike Srpske koji su se otisnuli na splavarenje Tarom i Drinom od Brštenovice u Crnoj Gori do mesta Bastasi kod Foče u Republici Srpskoj. Odlučno su natukli espadrile na bose noge i navukli rastegljiva ronilačka odela i zaštitne prsluke. Naoružavši se veslima, adrenalinski zavisnici pohrlili su oko podneva kombijima put Brštenovice, gde su ih na obali čekali gumeni čamci.

„Podvucite stopala ispod konopaca, da neko ne ispadne!”, naredio je Dejan Ćalasan, kapetan, pokazujući na isprepletenu užad zategnutu na dnu plovila u koji su se ukrcali reporteri. Ćalasan, iskusni splavar i, uz brata Duška, suvlasnik rafting kampa u Bastasima, gde su učesnici bili smešteni, napamet poznaje predstojeće bukove, ali, uvek se po glavi vrzma ono čuveno „za ne daj Bože”...

Rafting je počeo i posle nekoliko desetina metara bilo je jasno zbog čega nema dovoljno reči da se opiše uzbudljiva plovidba „suzom Evrope”, kako, zbog bistrine, zovu Taru. Samo što „zaćuti”, prepuštajući čamce mirnoj vodi, ova reka u trenu pokaže prevrtljivu narav survavajući plovila u vrtloge. Gornji i donji Brštanovački buk, Pećine, Borovi, Taranina pošta – smenjuju se „crne tačke” na kojima čamci poskakuju uvis, dok ih sa strane zapljuskuje penušava voda. Uzdasi i krici, posebno ženskog dela posade, prate turbulencije koje zahvataju gumenu ljusku dok zaobilazimo stene koje se preteći izdižu. Na Ćelijama – najriskantnijem delu puta – uzbuđenja se „gase” rakijom, a žestina vodom iz Tare koja je pitka čitavim tokom.

Ćalasan, inače specijalista oralne hirurgije, vodi dvostruki život. U toku nedelje predaje studentima Stomatološkog fakulteta u Beogradu, gde ima zvanje asistenta. Vikendom, daleko od akademske atmosfere amfiteatra, postaje strastveni zaljubljenik u reku i dolazi u svoj kamp odakle turiste koje tamo zatekne vodi na rafting.

Šipčanica, pritoka Tare u koju se sa okolnih gora slivaju slapovi nastali otapanjem planinskih snegova, poslužila je splavarima kao mesto predaha. U ovim predelima, kažu, od Drugog svetskog rata do pedeset i neke, svoj trag zametao je Vlado Šipčić, poslednji četnik, dok nije likvidiran.

Ukotvivši čamce, učesnici su tradicionalnim kupanjem ispod vodopada Šipčanice polagali ispit muškosti, posle čega je putešestvije nastavljeno. Studena reka i u nastavku spusta zapljuskivala je čamce i splavare čas manjim, čas većim bujicama. Ali, ljudi su već navikli, iako uzbuđenje nije splasnulo.

Pogledi splavara ubrzo su pucali prema Šćepan Polju, rodnom mestu reke Drine na kome se susreću Tara i Piva. Uplovivši u mirniju i hladniju Drinu, splavari su višak adrenalina praznili međusobnim prskanjem, zahvaljujući čemu su dame ustanovile da šminka koju su prilježno stavile na lice pre putešestvija, nije vodootporna.

Inače, rafting Tarom i Drinom organizuje se od maja do septembra. Aranžman košta od 55 do 165 evra. U cenu je uračunat smeštaj u bungalovima ili sopstvenim šatorima uz jedan ili više punih pansiona, iznajmljivanje opreme za splavarenje, rafting i prevoz kombijem od kampa do Brštenovice.

Posle dva sata, dve reke, dve države i 20 pređenih kilometara ekspedicija je stigla na cilj. Plovila se „parkiraju” kod kampa „DMD” braće Ćalasan. U spletu zbijenih bungalova pod kojim teče Drina pustahije dočekuje čorbast pasulj sa mesom. Kada su ručali, splavari su se lenjo izvalili po ćebadima koja su rasprostrli na travi. Ćalasani, za to vreme, nisu časili časa – spremali su jagnjetinu i krompir pod sačem, da se uveče proslavi pobeda nad najvećim rečnim kanjonom na svetu, posle onog u Koloradu...

Dimitrije Bukvić