Vreme kad su se pitale republike i pokrajine

Teodora Olića, čitaoci „Politike” srednjeg doba pamte kao savetnika premijera SRJ Milana Panića, a oni još stariji kao prvog lidera jugoslovenskog univerzitetskog sporta, ali i oni, verovatno, ne znaju mnogo o njegovoj ulozi u osnivanju Međunarodne univerzitetske sportske federacije (FISU) i o događajima zbog kojih je otkazana Univerzijada u Beogradu 1975. godine.

Jasno, Teodor Olić je bio i jedan od osnivača Univerzitetskog saveza organizacija za fizičku kulturu Jugoslavije(USOFKJ) – danas Univerzitetski sportski savez Srbije (USSS) i zbog toga na njegovoj akreditaciji za 25. univerzijadu stoji „član opšteg rukovodstva ekipe Srbije”.

Zbog Univerzijade u Beogradu i doputovao je iz SAD, gde živi poslednjih decenija...

Beograd je domaćin 25. univerzijade, 24 godine pošto se otkazali organizaciju 8. univerzijade. Kako je Beograd dobio Univerzijadu 1975?

Nekoliko godina u Beogradu se govorilo o kandidaturi za organizaciju Univerzijade, ali na sednicu Generalne skupštine FISU u Moskvu 1973. godine, na kojoj je biran domaćin Univerzijade 1975. otišao sam ne sluteći da će se Beograd naći u igri. Uoči sednice na kojoj su Otava i Meksiko imali sjajne prezentacije svojih kandidatura stigao mi je kratak telegram iz Beograda. Glasio je: „Podneti kandidaturu za Univerzijadu 1975. u Beogradu. Branko Pešić”, i ništa više. Branko Pešić je bio predsednik Skupštine Beograda i ja sam telegram pokazao Primu Nebiolu, predsedniku FISU. To mu je bilo dovoljno da se odluči. Pohvalio je podnete kandidature izdejstvovao je da Generalna skupštine poveri Izvršnom komitetu da odluči ko će biti domaćin i istog dana Izvršni komitet se sastao u ponoć. Nebiolo je rekao da se kandidovao i Beograd i – naš glavni grad je jednoglasno dobio organizaciju. Nije bilo nikakve prezentacije. Imao sam samo onaj telegram i kutiju šampanjca koju sam poneo da počastim kolege, članove Izvršnog komiteta.

Beograd je, dakle, uživao poverenje Nebiola i FISU, imao je dve godine za organizaciju, ali ona je otkazana osam meseci pre svečanog otvaranja. Zbog čega?

Formula za finansiranje organizacije Univerzijade bila je 500 miliona dinara Jugoslavija (Savezno izvršno veće), 500 miliona Srbija (RIV) i 500 miliona Beograd. Ali bilo je to vreme kada su se za sve pitale republike i pokrajina i nekima od njih se nije dopalo što će Beograd dobiti „sve”, a oni ništa, pa su se usprotivili. SIV je na kraju saopštio da može da izdvoji samo 220 miliona dinara, RIV Srbije je bilo spremno da da sve, ali tadašnji predsednik Skupštine Beograda Žika Kovačević, koji je došao posle Branka Pešića, je rekao, ako SIV daje samo 220 miliona i mi ćemo dati toliko. Čitava konstrukcija organizacije je zbog toga propala, uzalud sam pokušavao da novac koji nedostaje nabavimo komercijalizacijom, odnosno sponzorima i ubeđivanjem da Beograd mora da uloži novac jer će dobiti najviše od Univerzijade. Sve je palo u vodu, ali niko to nije hteo javno da kaže. Nebiolo je došao u Beograd da pomogne, ali na sastanak u Starom Difu, nije došao niko ni iz SIV-a, ni iz RIV-a, ni iz Grada ni iz SOFKJ. Čekali smo uzalud sat vremena, niko nije bio dostupan telefonom . Nebiolo je bio besan. Pitao je:Zar ti ljudi nemaju ni malo časti i hrabrosti? Sutradan smo otputovali u Beč i na sednici Izvršnog komiteta otkazali Univerzijadu u Beogradu. Bio je strahovit udarac za FISU, ne samo u sportskom smislu, kao za i Beograd, odnosno Jugoslaviju. Siguran sam da bi Beograd organizovao Univerzijadu samo da je Branko Pešić ostao na čelu grada...

Jasno je da je Beograd izgubio mnogo, ali 8. univerzijada je održana, istina samo u atletici...

Nebiolo je, zahvaljujući ličnom ugledu, uspeo da u Rimu pod imenom Univerzijade organizuje u kratkom roku atletsko takmičenje, ali otkaz Beograda bio je treći uzastopni udarac koji je doživeo FISU. Prvi je bio 1967. kada su zemlje istočnog bloka bojkotovale Univerzijadu u Tokiju, zbog Severne Koreje. Domaćin, pod pritiskom velike korejske zajednice u Japanu, nije hteo da pristane da se sportisti ove zemlje pojave pod imenom Narodna Socijalistička Republika Koreja. Propala je i ideja da svi nastupe pod imenima svojih univerzitetskih saveza, a ne zemalja i Nebiolo me je, dan pošto sam stigao u Tokio, vratio u Moskvu da pokušam da ubedim Sovjete da ne bojkotuju igre. Kada sam došao u zgradu Centrale sportske uprave video sam Valerija Brumela, Igora Ter-Ovanesjana, Tamaru Pres i druge sportiste kako čekaju sa stvarima. Molili su me da ubedim njihove rukovodioce da idu u Tokio. Sportiste politika nije interesovala. Naravno, nisam uspeo, jer je Brežnjev već doneo konačnu odluku o bojkotu i avioni, koji su upaljenih motora čekali na pistama u Moskvi, Berlinu, Varšavi, Sofiji, Bukureštu... nisu poleteli. Mi nismo bojkotovali Univerzijadu i na Olimpijskom stadionu u Tokiju dobili smo najveći aplauz.

Koji je drugi udarac koji je pogodio univerzitetski sport?

Sledeća Univerzijada trebalo je da se održi 1969. u Portugaliji, ali je otkazana u poslednji čas, ali ne zbog finansijskih problema. Tadašnji Salazarov režim se plašio da bi Univerzijada mogla da izazove studentske proteste, koji su potresali mnoge zemlje širom sveta, i u Portugaliji. Zbog toga je FISU izgubio već jednu Univerzijadu, pa je Nebiolo odlučio da se sledeća održi u Torinu 1970...

Nebiolo, kojeg znamo i kao uspešnog predsednik Svetske atletske federacije, bio je pravi lider svetskog univerzitetskog sporta...

On je bio čovek sporta i sposoban diplomata, ali mnogi pogrešno misle da je on osnivač FISU kakav je sada. Naš Pjer de Kuberten, je bio takođe Francuz Žan Petižan, i on je najzaslužniji za ujedinjenje dva univerzitetska sportska saveza IUS-a, koji je okupljao zemlje istočne Evrope i FISU čiji su članovi bili zemlje zapadnog bloka. Mi smo u to vreme bili, ni tamo ni ovamo, i to je bila dobra pozicija, zbog koje sam i ja mogao a obavim dosta posla. Nebiolo je za predsednika FISU izabran u Sofiji 1961, a ja sam postao potpredsednik i to ostao do povlačenja 1975, kada zbog otkazivanja Univerzijade nisam želeo da se kandidujem...

-----------------------------------------------------------

Novinar i sportski diplomata

Teodor Olić (80) se kao student uključio u sportski studentski pokret, zajedno sa Miladinom Šakićem 1952. osnovao je Sportski odbor studenata Jugoslavije koji je preuzeo ingerencije tadašnje Međunarodne komisije CK omladine Jugoslavije nad sportom na univerzitetima, a 1954. prvi put izabran je za predsednika i to je ostao sve do 1975. ne računajući nekoliko mandata koje je morao da propusti zbog tadašnjih izbornih pravila.

Za novinarstvo opredelio se upisom na Novinarsko-diplomatsku školu koja je ukinuta posle tri godine, pa je prešao na filološki fakultet i diplomirao engleski.

Pored engleskog govorio je tada i ruski i nemački, a kao sportski diplomata naučio je i francuski, španski i italijanski.

Novinarsku karijeru započeo je u „Glasu” 1948, po nalogu Agitpropa godinu dana vodio je nedeljnik „Naš život” u Zaječaru, bio je i urednik časopisa „Život mladih” koji je izlazio na engleskom jeziku, od 1959. do 1964. radio je u listu „Rad” odakle je prešao u Tanjug čiji je glavni urednik bio od 1969. do 1974, kada je prešao u Saveznu skupštinu kao sekretar za informisanje i urednik svih skupštinskih izdanja...

Ž. Baljkas