Време кад су се питале републике и покрајине

Теодора Олића, читаоци „Политике” средњег доба памте као саветника премијера СРЈ Милана Панића, а они још старији као првог лидера југословенског универзитетског спорта, али и они, вероватно, не знају много о његовој улози у оснивању Међународне универзитетске спортске федерације (ФИСУ) и о догађајима због којих је отказана Универзијада у Београду 1975. године.

Јасно, Теодор Олић је био и један од оснивача Универзитетског савеза организација за физичку културу Југославије(УСОФКЈ) – данас Универзитетски спортски савез Србије (УССС) и због тога на његовој акредитацији за 25. универзијаду стоји „члан општег руководства екипе Србије”.

Због Универзијаде у Београду и допутовао је из САД, где живи последњих деценија...

Београд је домаћин 25. универзијаде, 24 године пошто се отказали организацију 8. универзијаде. Како је Београд добио Универзијаду 1975?

Неколико година у Београду се говорило о кандидатури за организацију Универзијаде, али на седницу Генералне скупштине ФИСУ у Москву 1973. године, на којој је биран домаћин Универзијаде 1975. отишао сам не слутећи да ће се Београд наћи у игри. Уочи седнице на којој су Отава и Мексико имали сјајне презентације својих кандидатура стигао ми је кратак телеграм из Београда. Гласио је: „Поднети кандидатуру за Универзијаду 1975. у Београду. Бранко Пешић”, и ништа више. Бранко Пешић је био председник Скупштине Београда и ја сам телеграм показао Приму Небиолу, председнику ФИСУ. То му је било довољно да се одлучи. Похвалио је поднете кандидатуре издејствовао је да Генерална скупштине повери Извршном комитету да одлучи ко ће бити домаћин и истог дана Извршни комитет се састао у поноћ. Небиоло је рекао да се кандидовао и Београд и – наш главни град је једногласно добио организацију. Није било никакве презентације. Имао сам само онај телеграм и кутију шампањца коју сам понео да почастим колеге, чланове Извршног комитета.

Београд је, дакле, уживао поверење Небиола и ФИСУ, имао је две године за организацију, али она је отказана осам месеци пре свечаног отварања. Због чега?

Формула за финансирање организације Универзијаде била је 500 милиона динара Југославија (Савезно извршно веће), 500 милиона Србија (РИВ) и 500 милиона Београд. Али било је то време када су се за све питале републике и покрајина и некима од њих се није допало што ће Београд добити „све”, а они ништа, па су се успротивили. СИВ је на крају саопштио да може да издвоји само 220 милиона динара, РИВ Србије је било спремно да да све, али тадашњи председник Скупштине Београда Жика Ковачевић, који је дошао после Бранка Пешића, је рекао, ако СИВ даје само 220 милиона и ми ћемо дати толико. Читава конструкција организације је због тога пропала, узалуд сам покушавао да новац који недостаје набавимо комерцијализацијом, односно спонзорима и убеђивањем да Београд мора да уложи новац јер ће добити највише од Универзијаде. Све је пало у воду, али нико то није хтео јавно да каже. Небиоло је дошао у Београд да помогне, али на састанак у Старом Дифу, није дошао нико ни из СИВ-а, ни из РИВ-а, ни из Града ни из СОФКЈ. Чекали смо узалуд сат времена, нико није био доступан телефоном . Небиоло је био бесан. Питао је:Зар ти људи немају ни мало части и храбрости? Сутрадан смо отпутовали у Беч и на седници Извршног комитета отказали Универзијаду у Београду. Био је страховит ударац за ФИСУ, не само у спортском смислу, као за и Београд, односно Југославију. Сигуран сам да би Београд организовао Универзијаду само да је Бранко Пешић остао на челу града...

Јасно је да је Београд изгубио много, али 8. универзијада је одржана, истина само у атлетици...

Небиоло је, захваљујући личном угледу, успео да у Риму под именом Универзијаде организује у кратком року атлетско такмичење, али отказ Београда био је трећи узастопни ударац који је доживео ФИСУ. Први је био 1967. када су земље источног блока бојкотовале Универзијаду у Токију, због Северне Кореје. Домаћин, под притиском велике корејске заједнице у Јапану, није хтео да пристане да се спортисти ове земље појаве под именом Народна Социјалистичка Република Кореја. Пропала је и идеја да сви наступе под именима својих универзитетских савеза, а не земаља и Небиоло ме је, дан пошто сам стигао у Токио, вратио у Москву да покушам да убедим Совјете да не бојкотују игре. Када сам дошао у зграду Централе спортске управе видео сам Валерија Брумела, Игора Тер-Ованесјана, Тамару Прес и друге спортисте како чекају са стварима. Молили су ме да убедим њихове руководиоце да иду у Токио. Спортисте политика није интересовала. Наравно, нисам успео, јер је Брежњев већ донео коначну одлуку о бојкоту и авиони, који су упаљених мотора чекали на пистама у Москви, Берлину, Варшави, Софији, Букурешту... нису полетели. Ми нисмо бојкотовали Универзијаду и на Олимпијском стадиону у Токију добили смо највећи аплауз.

Који је други ударац који је погодио универзитетски спорт?

Следећа Универзијада требало је да се одржи 1969. у Португалији, али је отказана у последњи час, али не због финансијских проблема. Тадашњи Салазаров режим се плашио да би Универзијада могла да изазове студентске протесте, који су потресали многе земље широм света, и у Португалији. Због тога је ФИСУ изгубио већ једну Универзијаду, па је Небиоло одлучио да се следећа одржи у Торину 1970...

Небиоло, којег знамо и као успешног председник Светске атлетске федерације, био је прави лидер светског универзитетског спорта...

Он је био човек спорта и способан дипломата, али многи погрешно мисле да је он оснивач ФИСУ какав је сада. Наш Пјер де Кубертен, је био такође Француз Жан Петижан, и он је најзаслужнији за уједињење два универзитетска спортска савеза ИУС-а, који је окупљао земље источне Европе и ФИСУ чији су чланови били земље западног блока. Ми смо у то време били, ни тамо ни овамо, и то је била добра позиција, због које сам и ја могао а обавим доста посла. Небиоло је за председника ФИСУ изабран у Софији 1961, а ја сам постао потпредседник и то остао до повлачења 1975, када због отказивања Универзијаде нисам желео да се кандидујем...

-----------------------------------------------------------

Новинар и спортски дипломата

Теодор Олић (80) се као студент укључио у спортски студентски покрет, заједно са Миладином Шакићем 1952. основао је Спортски одбор студената Југославије који је преузео ингеренције тадашње Међународне комисије ЦК омладине Југославије над спортом на универзитетима, а 1954. први пут изабран је за председника и то је остао све до 1975. не рачунајући неколико мандата које је морао да пропусти због тадашњих изборних правила.

За новинарство определио се уписом на Новинарско-дипломатску школу која је укинута после три године, па је прешао на филолошки факултет и дипломирао енглески.

Поред енглеског говорио је тада и руски и немачки, а као спортски дипломата научио је и француски, шпански и италијански.

Новинарску каријеру започео је у „Гласу” 1948, по налогу Агитпропа годину дана водио је недељник „Наш живот” у Зајечару, био је и уредник часописа „Живот младих” који је излазио на енглеском језику, од 1959. до 1964. радио је у листу „Рад” одакле је прешао у Танјуг чији је главни уредник био од 1969. до 1974, када је прешао у Савезну скупштину као секретар за информисање и уредник свих скупштинских издања...

Ж. Баљкас