Život je najveća darovana radost

Najnovija knjiga ugledne glumice, književnice i slikarke Eve Ras „Devojka koju nisu naučili da kaže ne” dobila je visoke ocene kritičara ali i pobudila veliku pažnju javnosti budući da razmatra pitanja samoubistva, prevazilaženja životnih zamki i žrtvovanja zbog ljubavi. Bilo je i onih koji su tražili vezu sa autorkinom ličnom životnom pričom.

Šta je bio motiv da napišete knjigu „Devojka koju nisu naučili da kaže ne”?

Početkom 2009. godine, nekako sam češće viđala u novinama reportaže o samoubistvima nego ranije, bilo ih je mnogo i o neuspešnim pokušajima... Bilo je zaista potresno. U to vreme pisala sam neki drugi roman, ali sam zastala i odlučila da se pozabavim ovom tematikom...
Čim sam počela da pišem, odmah se pokazala kao velika prepreka na koji način ću moju glavnu junakinju da ispratim sa ovog sveta. Razmišljala sam o tome kako pisci slabo koriste  zanimljive legende, na primer pojedinosti iz života Isusa Hrista. Dve hiljade godina je prošlo, mnoštvo religija je zasnovano na legendi o njemu... Ispostavilo se da je za mene najzanimljivije od svih čudesa koje je činio to što je išao po površini vode i kad sam to pomislila učinilo mi se da bi to bilo jako lepo kad bi moja junakinja Tana Gilah Perez, mlada darovita muzičarka, na taj način napustila ovaj svet, da posle uspešnog koncerta izađe na obalu okeana i koračajući po površini vode ode do bele lađe koja prevozi putnike poput nje. Kad sam došla do tog rešenja, za mesec dana sam napisala roman. Isus mi nije zamerio! I on je bio jevrejskog porekla kao ja, stradalnik kao moja junakinja...

Knjiga se bavi temama ljubavi, ljudskim sudbinama, „ženskim” pogledom na svet?

Sve što pišem ima ženski pogled jer sam žena, ne verujem da bih to mogla da izbegnem kao što ne verujem ni u to da su moji muški likovi manje muževni zato što ih ja opisujem. Svi smo mi deca božja, naš pol nije od velikog značaja. Pre svega ostalog – ljudi smo... Čim se pojavio roman „Devojka koju nisu naučili da kaže ne”, u prvoj TV emisiji u kojoj sam nastupila voditelj me je izokola zapitao da li je roman o tome o čemu misli da jeste. Razumela sam ga, postavio je pitanje u ime mnogih koji znaju moju životnu priču, da li je to roman o životu moje pokojne kćerke koja je umrla u Parizu sa 24 godine... Tada su mnogi nagađali šta se u stvari desilo, jer njene godine nisu bile za umiranje.

Mnogi su šaputali o tome da se ubila... Ona je, prema  izveštaju koji je poslala francuska policija, umrla prirodnom smrću, a njihovi, kao uostalom i svi forenzičari sveta, taj termin upotrebljavaju kad nisu našli uzrok smrti. Ja, kao ni druge majke na ovome svetu, nisam živela život moje kćerke i ne bih mogla u njeno ime da napišem knjigu ali svakako da je ljubav koju imam za nju utkana u svaku reč ovog romana jer se bavim životom i smrću devojke njenih godina, koja nije bila kadra da se izbori s teškoćama svoje mladosti a kojoj niko nije pritekao u pomoć, ni roditelji, ni prijatelji, ni društvo jer je ona naizgled bila veoma uspešna, uz to lepa, pametna, duhovita, osvajala celu planetu, lako sticala diplome, zvanja, titule... Prvi put u ovom romanu moji junaci nemaju materijalnih teškoća, oni imaju sve, priznati su, bogati, uspešni, ali tragedije ih ipak ne mimoilaze.

Slažete li se sa stavom psihologa da je sposobnost da se kaže „ne” granica našeg integriteta?

Ne znam šta je granica našeg integriteta, jer smo pritisnuti sa svih strana, politika zemlje nas ugrožava, surovi zakoni koje moramo da poštujemo, ratovi, izopštenosti, borba za opstanak... Znam da neko mora da nas nauči da kažemo „ne”, jer nije u prirodi čovekovoj da odbija išta na svetu. Čovek se rodi kao radoznalo biće, sve ga zanima, sve hoće da iskusi, neko mora da mu ukaže na opasnosti i da ga nauči kako da pravi izbor, da kaže „ne” kad je to preko potrebno, zbog njegove bezbednosti.

Naš život je krhak i lako ga možemo izgubiti jer smo smrtna stvorenja. To je tako i u životinjskom svetu, košuta mora svoje jelenče da nauči šta „nije” i šta „jeste”, kako bi opstalo u surovom svetu šume. Onaj koga nisu naučili da kaže „ne” ima manje šanse za dug život od onih koje su naučili. Mnoge stvari zavise od toga da li umete odlučno da se suprotstavite i izuzmete kad je potrebno.

Da li se i koliko „ženski” pogled na svet razlikuje od muškog. Da li je istina da mi više idemo srcem, a oni razumom, ili je to samo zastarela predrasuda?

Vekovima tu zabludu šire pakosnici, zloće, da bi zbunjivali nevine, čiste duše. Kako bismo mogli da se tako drastično razlikujemo kad smo na isti način došli na svet, kad se rađamo iz iste majčine utrobe i kad je otac u oba slučaja morao da oplodi majku? Po Platonu, u davnini bili smo jedno telo, zamerivši se Bogu, on nas je razdvojio i pomešao u postojanju, ali nam je usadio želju za ljubavlju, da tragamo za našom izgubljenom polovinom. Od tada se smatra za najveću ljubav kad se te dve iste polovine sretnu i u ljubavi se ponovo sjedine u jedno telo.
Tragedija moje junakinje romana „Devojka koju nisu naučili da kaže ne” Tane Gilah Perez je upravo u tome što nju žrtvuje onaj za koga ona misli da je njena druga savršena polovina. Naravno, postoje i društvene okolnosti koje bi to mogle da spreče, ali se države ne bave narodom ni globalno a kamoli da rešavaju probleme pojedinca.

Šta smatrate najvećom zamkom života?

Najveća zamka je da nasednete na opšta mesta, fraze koje je civilizacija prosula, koje je stvorila da bi olakšala vladarima, koji mute vaše životne radosti ubeđujući vas da niste vi lično važni, da niste centar postojanja. Ne smemo to da prihvatimo bez obzira na to što nas sistem tera na to od rođenja pa do smrti. Uvek govorim da, uprkos svemu, svaki pojedinac je dužan da brine o sebi i treba da se trudi da ostvari prirodni ciklus koji je svojim rođenjem dobio od Svemogućeg.

Moja literatura upravo o tome govori da svako mora da se izbori za sopstvenu sreću, koja se sigurno ne sastoji u tome da treba da postane veliki čovek, jer nema velikih i malih ljudi, to su te fraze o kojima govorim. Svaki čovek je vrednost po sebi i sasvim je svejedno da li je zemljoradnik ili poglavar crkve – patrijarh, njegova je jedina dužnost da nađe svoj životni put, ljubav i da uživajući u lepotama planete podiže nove naraštaje. To je život na koji svaki stanovnik planete Zemlje mora da stekne pravo. 

Koliko Vam je hrabrosti bilo potrebno u životu da savladate sve njegove prepreke i shvatite njegov smisao?

Nije mi bila potrebna posebna hrabrost jer verujem da nam je Bog dao samim našim rođenjem upravo toliko snage koliko je potrebno da bismo odživeli svoj život. Smisao života je u tome što živimo. Civilizacija je izokrenula pravi lik postojanja i smisao života postavila kao zagonetku, a ništa tu nije sporno, u životu je najveća vrednost sam život. To je najveći dar koji dobijamo.

Da li verujete u sudbinu?

Ako je ime sudbine Bog, onda verujem. Pobožna sam i verujem da je na ovom svetu sve njegovo delo, kao što jevrejska izreka kaže: „Ni leptir ne može da sleti s cveta na cvet ako On to ne dopusti”. Moje je da se trudim do poslednjeg daha, da ne posustanem, a sve ostalo je Njegova volja.