Живот је највећа дарована радост

Најновија књига угледне глумице, књижевнице и сликарке Еве Рас „Девојка коју нису научили да каже не” добила је високе оцене критичара али и побудила велику пажњу јавности будући да разматра питања самоубиства, превазилажења животних замки и жртвовања због љубави. Било је и оних који су тражили везу са ауторкином личном животном причом.

Шта је био мотив да напишете књигу „Девојка коју нису научили да каже не”?

Почетком 2009. године, некако сам чешће виђала у новинама репортаже о самоубиствима него раније, било их је много и о неуспешним покушајима... Било је заиста потресно. У то време писала сам неки други роман, али сам застала и одлучила да се позабавим овом тематиком...
Чим сам почела да пишем, одмах се показала као велика препрека на који начин ћу моју главну јунакињу да испратим са овог света. Размишљала сам о томе како писци слабо користе  занимљиве легенде, на пример појединости из живота Исуса Христа. Две хиљаде година је прошло, мноштво религија је засновано на легенди о њему... Испоставило се да је за мене најзанимљивије од свих чудеса које је чинио то што је ишао по површини воде и кад сам то помислила учинило ми се да би то било јако лепо кад би моја јунакиња Тана Гилах Перез, млада даровита музичарка, на тај начин напустила овај свет, да после успешног концерта изађе на обалу океана и корачајући по површини воде оде до беле лађе која превози путнике попут ње. Кад сам дошла до тог решења, за месец дана сам написала роман. Исус ми није замерио! И он је био јеврејског порекла као ја, страдалник као моја јунакиња...

Књига се бави темама љубави, људским судбинама, „женским” погледом на свет?

Све што пишем има женски поглед јер сам жена, не верујем да бих то могла да избегнем као што не верујем ни у то да су моји мушки ликови мање мужевни зато што их ја описујем. Сви смо ми деца божја, наш пол није од великог значаја. Пре свега осталог – људи смо... Чим се појавио роман „Девојка коју нису научили да каже не”, у првој ТВ емисији у којој сам наступила водитељ ме је изокола запитао да ли је роман о томе о чему мисли да јесте. Разумела сам га, поставио је питање у име многих који знају моју животну причу, да ли је то роман о животу моје покојне кћерке која је умрла у Паризу са 24 године... Тада су многи нагађали шта се у ствари десило, јер њене године нису биле за умирање.

Многи су шапутали о томе да се убила... Она је, према  извештају који је послала француска полиција, умрла природном смрћу, а њихови, као уосталом и сви форензичари света, тај термин употребљавају кад нису нашли узрок смрти. Ја, као ни друге мајке на овоме свету, нисам живела живот моје кћерке и не бих могла у њено име да напишем књигу али свакако да је љубав коју имам за њу уткана у сваку реч овог романа јер се бавим животом и смрћу девојке њених година, која није била кадра да се избори с тешкоћама своје младости а којој нико није притекао у помоћ, ни родитељи, ни пријатељи, ни друштво јер је она наизглед била веома успешна, уз то лепа, паметна, духовита, освајала целу планету, лако стицала дипломе, звања, титуле... Први пут у овом роману моји јунаци немају материјалних тешкоћа, они имају све, признати су, богати, успешни, али трагедије их ипак не мимоилазе.

Слажете ли се са ставом психолога да је способност да се каже „не” граница нашег интегритета?

Не знам шта је граница нашег интегритета, јер смо притиснути са свих страна, политика земље нас угрожава, сурови закони које морамо да поштујемо, ратови, изопштености, борба за опстанак... Знам да неко мора да нас научи да кажемо „не”, јер није у природи човековој да одбија ишта на свету. Човек се роди као радознало биће, све га занима, све хоће да искуси, неко мора да му укаже на опасности и да га научи како да прави избор, да каже „не” кад је то преко потребно, због његове безбедности.

Наш живот је крхак и лако га можемо изгубити јер смо смртна створења. То је тако и у животињском свету, кошута мора своје јеленче да научи шта „није” и шта „јесте”, како би опстало у суровом свету шуме. Онај кога нису научили да каже „не” има мање шансе за дуг живот од оних које су научили. Многе ствари зависе од тога да ли умете одлучно да се супротставите и изузмете кад је потребно.

Да ли се и колико „женски” поглед на свет разликује од мушког. Да ли је истина да ми више идемо срцем, а они разумом, или је то само застарела предрасуда?

Вековима ту заблуду шире пакосници, злоће, да би збуњивали невине, чисте душе. Како бисмо могли да се тако драстично разликујемо кад смо на исти начин дошли на свет, кад се рађамо из исте мајчине утробе и кад је отац у оба случаја морао да оплоди мајку? По Платону, у давнини били смо једно тело, замеривши се Богу, он нас је раздвојио и помешао у постојању, али нам је усадио жељу за љубављу, да трагамо за нашом изгубљеном половином. Од тада се сматра за највећу љубав кад се те две исте половине сретну и у љубави се поново сједине у једно тело.
Трагедија моје јунакиње романа „Девојка коју нису научили да каже не” Тане Гилах Перез је управо у томе што њу жртвује онај за кога она мисли да је њена друга савршена половина. Наравно, постоје и друштвене околности које би то могле да спрече, али се државе не баве народом ни глобално а камоли да решавају проблеме појединца.

Шта сматрате највећом замком живота?

Највећа замка је да наседнете на општа места, фразе које је цивилизација просула, које је створила да би олакшала владарима, који муте ваше животне радости убеђујући вас да нисте ви лично важни, да нисте центар постојања. Не смемо то да прихватимо без обзира на то што нас систем тера на то од рођења па до смрти. Увек говорим да, упркос свему, сваки појединац је дужан да брине о себи и треба да се труди да оствари природни циклус који је својим рођењем добио од Свемогућег.

Моја литература управо о томе говори да свако мора да се избори за сопствену срећу, која се сигурно не састоји у томе да треба да постане велики човек, јер нема великих и малих људи, то су те фразе о којима говорим. Сваки човек је вредност по себи и сасвим је свеједно да ли је земљорадник или поглавар цркве – патријарх, његова је једина дужност да нађе свој животни пут, љубав и да уживајући у лепотама планете подиже нове нараштаје. То је живот на који сваки становник планете Земље мора да стекне право. 

Колико Вам је храбрости било потребно у животу да савладате све његове препреке и схватите његов смисао?

Није ми била потребна посебна храброст јер верујем да нам је Бог дао самим нашим рођењем управо толико снаге колико је потребно да бисмо одживели свој живот. Смисао живота је у томе што живимо. Цивилизација је изокренула прави лик постојања и смисао живота поставила као загонетку, а ништа ту није спорно, у животу је највећа вредност сам живот. То је највећи дар који добијамо.

Да ли верујете у судбину?

Ако је име судбине Бог, онда верујем. Побожна сам и верујем да је на овом свету све његово дело, као што јеврејска изрека каже: „Ни лептир не може да слети с цвета на цвет ако Он то не допусти”. Моје је да се трудим до последњег даха, да не посустанем, а све остало је Његова воља.