Salašima u pohode

Prostrano dvorište pokriveno tepihom meke, neugažene zelene trave, ogroman orah i starinsko pročelje kao sneg bele kuće na prvi pogled deluju pomalo nestvarno. Kao sa kakve razglednice na kojoj je sve pod konac. A onda vas dočekuje lavež pasa koji se prosto sjure pred goste – razbijajući tu iluziju. Sve je stvarno da stvarnije ne može biti. I kuća i trava, i očigledno prijateljski nastrojeni psi i konji koji radoznalo proturaju glave preko ograde jer ni njima nije promakao naš dolazak. Jedino se rezervisano drže magarci, više ih zanima trava nego pridošlice.

Odnekud, iz dna ogromnog dvorišta, pojavljuje se i krupna figura vlasnika salaša 159 – Mite Miodragovića. Seljaka s diplomom, kako reče u razgovoru. Šta to znači, saznajemo brzo. Mita je poreklom iz Čeneja, ali je gradsko dete, rođen u Novom Sadu. O tome šta će studirati, nije imao dilemu – ništa mu nije bilo prirodnije nego da upiše agronomiju. Verovatno zbog one 300 godina stare tradicije njegove porodice.

(/slika2)S diplomom u ruci, latio se posla za koji se i školovao. Stočarstva. Svakog dana putovao je od Novog Sada do desetak kilometara udaljenog Čeneja i farme na porodičnom imanju. Imao je dvadesetak krava, nešto junica i druge stoke. Sve u svemu, četrdesetak grla. I sve je radio sam. Nije išlo loše, kaže, sve dok nisu počeli problemi s prodajom mleka. Zalud znanje stečeno na fakultetu. Ali, kako ne spada u one koji se lako predaju, bio je uveren da će doskočiti krizi. U međuvremenu je sa suprugom Gordanom kovao planove o preseljenju u selo, odmeravajući dobre i loše strane te odluke. Prevagnula je činjenica da su u Čeneju imali veliku udobnu kuću sa svim blagodetima modernog doba, kojoj ni klavir nije nedostajao. Osim toga, oboje vole prirodu, životinje, posebno konje, i bili su uvereni da će im u selu deca, Katarina, Sonja i Aleksandra, imati srećnije detinjstvo (u tom pogledu se nisu prevarili). Gordana se čak i takmičila, bila prvak Vojvodina, a i sada voli da osedla jednog od tri konja, koliko imaju, i projezdi čenejskim poljima. Planovi o preseljenju su bili uveliko u toku, ali ih je NATO bombardovanje ubrzalo. Navrat-nanos preselili su se u kuću u selu, gde će im život, mislili su, biti mnogo bezbedniji i lepši. Onda je sudbina, kako ona to već ume, umešala prste. Mita je jednog dana otkrio da ne može da – diše. Alergija na ambroziju i još neke trave, konstatovali su lekari, i svet se za tren okrenuo naglavačke. Zalud plodna crnica, farma i životni planovi.

 – Do žetve još nekako uz pomoć lekova i izdržavam – vajka se naš domaćin – posle toga se bukvalno borim za život. O nekom ozbiljnom, fizički napornom radu nema govora. Krave sam rasprodao, zemlju dao u arendu i dok ne smislim nešto počeo sam da organizujem projekcije crtaća na video-bimu za klince iz komšiluka. Deca su bila oduševljena, odrasli takođe. Onda sam počeo da puštam i ozbiljnije filmove, pa da organizujem književne večeri. Napravio sam „inspekciju” po kući, ostavama i tavanu i od onoga što sam našao uredio mali, porodični etnomuzej. Čega sve tu nije bilo, a kako i ne bi kad je nekad na svakom salašu bilo i saračkog i potkivačkog i tesarskog i stolarskog i kakvog ne sve alata, jer se nije moglo svaki čas kod majstora, nego se ono sitnije, neki krpež, radilo kod kuće.

(/slika3)– Organizovao sam razne zabave, rođendanske žurke, dolazila su i deca iz vrtića u koji su išle moje kćerke i bila oduševljena provodom – nastavlja Mita. – Lepo nam je bilo i na tim književnim večerima, svi smo uživali, ostajali do zore, slušali prve petlove. Ali, to nije bilo nešto od čega se može živeti. Ne može se prijateljima naplaćivati. A i moja deca vole i pomorandže i da idu na more. Onda mi je pala na pamet ideja da renoviram staru kuću, restauriram nameštaj kojim su se služili baba i deda, i ponudim je na korišćenje ljudima željnim mira. Kao student sam držao kafić i ti poslovi mi nisu strani.

U Čeneju sad, kaže Mita, ima divnih salaša i pominje komšijski 137 i Naš salaš sa kojima dobro sarađuje. Na njegovom, objašnjava, nema nikakvog luksuza već samo starog, autentičnog nameštaja i neki duh patine koji, uverili smo se, poput vremeplova vraća u minula vremena. Ima, razume se, i svega onoga što modernom čoveku treba. Recimo, baznu stanicu za Internet na krovu. Ima i sve ono što bi i najrazmaženiji gosti mogli da požele. Ali ipak, čini se, ponajviše domaće atmosfere, osećaja opuštenosti, nesputanosti i dobrodošlice.