Srpska faza stabilizacije krize

Iz kabineta ministra ekonomije obelodaniše ovih dana da „najnoviji podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da je Srbija došla u fazu stabilizacije pada” i „da je industrija stabilizovana na nivou od oko 20 odsto manjem nego prošle godine”, što i nije tako loše „budući da prosečan pad u EU iznosi 19,4 odsto”. Pri tome rekoše da ima zemalja u kojima je pad proizvodnje bio viši, ali i zemalja u kojima je smanjenje bilo niže. Ključna teza koja treba naročito da nas obraduje glasi „da, s obzirom na to da je učešće industrijske proizvodnje u bruto domaćem proizvodu Srbije relativno malo (tek oko 15 odsto), i pad bruto domaćeg proizvoda iznosi samo 3,5 odsto”. Neverovatno je sa kakvom lakoćom i ležernošću očigledne poraze „eksperti” pretvaraju u slavodobitne pobede.

Realne činjenice pokazuju sasvim drugo stanje srpske privrede, a naročito industrije. Svih deset zemalja u tranziciji članica EU odavno je prevazišlo nivo BDP-a iz 1989. dok je Srbija u 2008. stigla svega do 80 odsto BDP-a iz daleke 1989. godine. Tranzicioni pad industrijske proizvodnje je bio još drastičniji, tako da je ona 2008. dostigla samo polovinu proizvodnje iz 1989. godine. Prosečna stopa rasta srpskog BDP-a u poslednjih osam godina je iznosila 5,4 odsto, dok je stopa rasta industrijske proizvodnje bila oko dva procenta. Zbog toga je drastično smanjeno učešće industrije u BDP-u, sa 44,5 odsto u 1989. na svega 17,4 odsto u 2008. godini. U isto vreme, u visokorazvijenim zemljama, učešće industrije u BDP-u, kreće se oko 30 odsto, u Češkoj oko 40 odsto, a u Kini skoro 50 procenata.

Zašto je propala srpska industrija? Razloga ima više, ali su ključni u vezi sa procesom privatizacije i dominantnim razvojem sektora usluga, temeljenog na stranom kapitalu. Katastrofalno lošim konceptom privatizacije, koji se traljavo realizuje već osam godina, dovršava se proces likvidacije velikih industrijskih preduzeća, započet sankcijama, ratnim razaranjima, drastičnim padom proizvodnje, zaposlenosti i izvoza. Manji broj uspešno sprovedenih privatizacija nije dovoljan da zaustavi dramatično posrtanje industrije Srbije. U rasprodaji srpskih fabrika, većini kupaca nije cilj obnova proizvodnje, već jeftina kupovina atraktivnog građevinskog zemljišta.

Propadanje industrije je i posledica primene strategije razvoja u kojoj sektor usluga ima dominantno mesto. To nije samo po sebi loše, ali dugoročno nije održivo, jer previše zavisi od priliva stranog kapitala. Takav razvoj je temeljen na ogromnom uvozu (23 milijarde dolara u 2008), i tu robu je trebalo prevesti, prodati, finansirati, osigurati. Upravo su to delatnosti koje su imale i po nekoliko puta brži rast od proseka. Korist je imao i državni budžet, jer su na uvoznu robu naplaćivane carina, akcize i PDV. Ogroman i stalni spoljnotrgovinski deficit je „hranjen” novim zaduživanjem zemlje, doznakama od dijaspore, prilivima od SDI, skromnim izvoznim prihodima (11 milijardi dolara u 2008. godini) i prihodima od privatizacije (3,5 milijarde dolara). Po svim ovim osnovama, od 2001. godine u Srbiju je ušlo više od 100 milijardi dolara. Virtuelni razvoj će kako-tako funkcionisati dok ima zadovoljavajućeg priliva ovih sredstava.

Šta učiniti? Ništa više nego što čini Slovenija, Češka, Kina... U ovim, a i mnogim drugim zemljama, industrija predstavlja najvažniju privrednu delatnost, u kojoj se stvara najveći deo BDP-a, obezbeđuje značajna zaposlenost i što je posebno važno proizvodi kvalitetna i konkurentna roba za izrazito brz rast izvoza. U 2008. u odnosu na 1990. godinu izvoz Srbije je povećan za manje od dva puta, a Češke za 16 puta. Srbija mora veoma brzo doneti novu strategiju razvoja – u kojoj će industrija orijentisana na izvoz biti vodeća delatnost – i formulisati primerenu savremenu industrijsku politiku, koju imaju sve vodeće industrijske zemlje sveta.

profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu