Zvezde u Antičkom teatru

Taman kada su se prošle godine neki redovni posetioci festivala Jazz a Vienne (Francuska, 27.6–10.7) zapitali zašto stalno slušamo Šortera, Kolmena, Rolinsa, Henkoka i Kralovu, kriza i manji budžet iznudili su da ih ove godine svakako ne bude. Umetnički direktori festivala Žan-Pol Butelje i Žan-Pjer Vinjola suočili su se tako sa novim kreativnim izazovom: kako zadržati visoki nivo programa u Antičkom teatru sa daleko manje novca na raspolaganju?

Trubač Roj Hargruv i pijanista Marsijal Solal dobili su odrešene ruke da osmisle celovečernji program. Solal, živa legenda francuskog džeza, otvorio je veče nesvakidašnjom egzibicijom – izvođenjem kompozicije za šest klavira u društvu kolegazemljaka mlađe generacije. Potom je sa njim na sceni bio legendarni pijanista Henk Džons, sa koktelom dragih standarda („Round Midnight”, „Blue Monk”…), da bi finale pripalo ambicioznom projektu za orkestar (Lionska opera), džez tentet (Newdecaband) i vokal (Klaudija – Solalova kći), pozicioniranom tačno na pola puta između savremene klasike i džeza. Hargruv je najpre izveo veliki orkestar, demonstrirajući prijatno osvežavanje gilespijevskog bibapa savremenijim fanki ritmovima, uz izdašnu raspodelu solo deonica izvanrednim saradnicima (Brus Vilijams – saksofon, Džonatan Batist – klavir, Sol Rubin – gitara…) i upečatljivo gostovanje pevačice Roberte Gambarini. A njegov mali sastav RH Factor povlačio se iz hip-hop osnove ka džez-soulu šezdesetih. Poruka večeri je bila jasna: u osnovi različiti aspekti džeza pronalaze se na istoj emociji, trijumfujući izvan žanrovskih i vremenskih okvira. 

Dvonedeljni festival otvara mogućnost sastavljanja nekoliko „programskih večeri”, koje po pravilu privlače žanrovske posvećenike iz svih krajeva Francuske (Vjen je u centru zemlje, nedaleko od Liona). Na otvaranju – Afrika: osećamo miris crvene zemlje Malija uz kraljicu Umu Sangare, senegalski pevač Jusu N’Dur nudi spajanja sa rokenrolom, a malijski klavijaturista Šeik Tidijen Sek sa džezom. I opet je tu Henk Džons, kao dobri duh ovogodišnjeg festivala u susretu sa dragim afričkim kolegom (Sek). Potom – Gospel. Ovogodišnja tema je bila malo poznata duhovna muzika Djuka Elingtona uz orkestar Lorena Minjara i Gregori Hopkins & Harlem Jubilee Singers, na sceni Antičkog teatra i, tradicionalno, na gospel misi u katedrali Sent Moris. Noć bluza ostaće zabeležena kao jedna od najdužih u istoriji festivala. Posle odličnog uvoda francuskog bluz tate Žan-Žaka Miltoa, gitarista Džo Luis Voker je razapeo svirku između rodne Kalifornije, Memfisa (i najvećeg uticaja – Bi Bi Kinga) i Čikaga, kao prirodnog ušća svih bluz varijeteta. Atmosfera je već bila uzavrela kada je na scenu stupio Laki Piterson, ovog puta pretežno za Hammond B3 orguljama, umesto sa gitarom. Na sceni samo četvorica muzičara, ali jedan od njih je energetski čarobnjak – glasno, strasno i pakleno, Piterson nas vodi u veselu noć.

(/slika2)Veče Brazila je uvek rasprodato, sa fanovima u brazilskim dresovima i najlepšim izborom letnjih haljina na celom festivalu. Nažalost, muzika je bila bleda. Sa mediokritetskim verzijama bosanova standarda i hitova Bitlsa za sestre Korija (Trio Esperanca) klub bi bio više nego dovoljan. Žilberto Žil, kao i uvek, prolazi dobro. Ostaje mi nejasno zašto ljudi vole ovog prosečnog kompozitora i još prosečnijeg pevača – e,da bar uz njegovu muziku može pristojno da se zaigra… Na Big bend večeri slušali smo hrabru matricu savremenog Njujorka i evropska nadahnuća idejama Gila Evansa. Pijanista Džejson Lindner polazi od Monka i Mingasa, a stiže do Brukmajera i Šnajderove – ritam je kompleksan, orkestracija lucidna, solisti plivaju na uzburkanim talasima raskošne muzike. Loren Kunji je sastavio reprezentaciju evrodžeza (Stefano di Batista – saksofon, Stefan Belmondo, Flavio Boltro – trube, Stefan Hušar – bubnjevi, David Links – vokal…) oslobađajući solistima dovoljan prostor da se probiju kroz guste aranžmane i obogate muziku sopstvenim majstorstvom.

Britanski pevač Sil je zalutao na festival. Ne stilski, pošto je na programu bio novi album „Soul” (sastavljen isključivo od soul standarda), već produkcijski, pošto je došao u pratnji pedesetočlane ekipe (među kojima samo sedam muzičara), čiji je zadatak bio da impresioniraju i nerviraju, a privilegija da popiju sve vino u keteringu. Pa, umesto da su plaćeni kvalitetniji muzičari, gledali smo tehničare koji su se ceo dan šepurili sa voki-tokijima, bekstejdž je pretvoren u računski centar sa gomilom laptopa čiju svrhu nisam otkrio – novinarima je prvi (i jedini) put na festivalu bio zabranjen pristup i prolaz iza scene. Fotografi su još više ponižavani – morali su da potpišu da se odriču autorskih prava i da sve fotografije odmah posle koncerta predaju menadžmentu – mali broj je potpisao ovaj nepristojan ugovor, uglavnom ostavljajući lažne kontakte! Poniženje je te večeri doživela i pevačica Jael Naim, koja je nastupila u prvom delu večeri – Sil i njegova ekipa nisu joj dozvolili da izvede bis! Scena je bila jeziva: Jael plače na sceni, publika zviždi, skandal je jedva izbegnut.

Gore od dobrog pevača sa lošom pratnjom jesteloš pevač sa dobrom pratnjom. I eto nas kod „slučaja Čaka Kan” – posle prošlogodišnjeg debakla sa sopstvenim bendom/programom, sada je na turneji sa odličnim trijom Džordža Djuka i potpurijem standarda. Insistirajući na programu koji je svima drag, upropaštavala je jednu za drugom pesmom, vrišteći neartikulisano kada god bi joj bilo teško (a bilo je uvek!) da pogodi pravu intonaciju. Nemoguće je opisati taj falš! Tužno veče je spasavao saksofonista Dejvid Sanborn, koji je pod stare dane batalio smooth jazz, sastavio bend koji puca od snage i veselja i napravio veličanstvenu posvetu svojim ranim uzorima, herojima ritma i bluza – od Vilijama Kristofera Hendija, preko Persija Mejfilda, do Reja Čarlsa. Intervju sledi…

Operska diva Barbara Hendriks je, naravno, pevala sjajno. U pratnji odličnog švedskog kvarteta Magnusa Lindgrena, na svoj način je interpretirala velike bluz pesme, uglavnom iz repertoara Bili Holidej („Strange Fruit”, „God Bless the Child”, „Don’t Explain”…), ostavljajući za bis dve prave poslastice – „Summertime” i „Les Feuilles Mortes” (na francuskom, uz ovacije publike u teatru). Drugačiji pogled na istoriju bluza u džezu dao je iste večeri pevač Kevin Mahogani, oblikujući program oko nasleđa Kanzas Sitija i, posebno, legendarnog shouter-a Big Džoa Tarnera.

Kad se pogase svetla u Antičkom teatru i zvezde pođu na spavanje, silazimo do tzv. Ponoćnog kluba, u pozorištu iz XVIII veka u srcu rimskih arheoloških iskopina. Tu nastupa budućnost džeza – kontrabasistkinja i pevačica Esperanca Spalding (neodoljiva, vatrena, strasna), pijanista Aron Parks (najnovije otkriće produkcije Blue Note), bubnjar Našit Vejts (beskompromisno, moderno), gitarista Vil Bernar (poletno, plesno), saksofonista Jošvani Teri (džez sa ukusom Kube) i niz dobrih domaćih sastava (pijanista Batist Trotinjon, bubnjarka An Paseo, saksofonista Stefan Gijom…).

I to nije sve… Kada se i ovaj program okonča, najuporniji nastavljaju druženje uz obalu Rone, uz Jazz Mix program u cirkuskom karuselu (Magično ogledalo). Reza Akbarali, urednik Meco TV i autor ovog koncepta nudi noćobdijama mešavinu fankija, brejkbita, hip-hopa i soula, sa dovoljno jasnim okvirom džeza, uz mlade muzičare iz raznih krajeva sveta koji u kontekstu organizovanog džem-sešna pružaju uvid u jedan aspekt budućnosti džez muzike.