Звезде у Античком театру

Таман када су се прошле године неки редовни посетиоци фестивала Jazz a Vienne (Француска, 27.6–10.7) запитали зашто стално слушамо Шортера, Колмена, Ролинса, Хенкока и Кралову, криза и мањи буџет изнудили су да их ове године свакако не буде. Уметнички директори фестивала Жан-Пол Бутеље и Жан-Пјер Вињола суочили су се тако са новим креативним изазовом: како задржати високи ниво програма у Античком театру са далеко мање новца на располагању?

Трубач Рој Харгрув и пијаниста Марсијал Солал добили су одрешене руке да осмисле целовечерњи програм. Солал, жива легенда француског џеза, отворио је вече несвакидашњом егзибицијом – извођењем композиције за шест клавира у друштву колегаземљака млађе генерације. Потом је са њим на сцени био легендарни пијаниста Хенк Џонс, са коктелом драгих стандарда („Round Midnight”, „Blue Monk”…), да би финале припало амбициозном пројекту за оркестар (Лионска опера), џез тентет (Newdecaband) и вокал (Клаудија – Солалова кћи), позиционираном тачно на пола пута између савремене класике и џеза. Харгрув је најпре извео велики оркестар, демонстрирајући пријатно освежавање гилеспијевског бибапа савременијим фанки ритмовима, уз издашну расподелу соло деоница изванредним сарадницима (Брус Вилијамс – саксофон, Џонатан Батист – клавир, Сол Рубин – гитара…) и упечатљиво гостовање певачице Роберте Гамбарини. А његов мали састав RH Factor повлачио се из хип-хоп основе ка џез-соулу шездесетих. Порука вечери је била јасна: у основи различити аспекти џеза проналазе се на истој емоцији, тријумфујући изван жанровских и временских оквира. 

Двонедељни фестивал отвара могућност састављања неколико „програмских вечери”, које по правилу привлаче жанровске посвећенике из свих крајева Француске (Вјен је у центру земље, недалеко од Лиона). На отварању – Африка: осећамо мирис црвене земље Малија уз краљицу Уму Сангаре, сенегалски певач Јусу Н’Дур нуди спајања са рокенролом, а малијски клавијатуриста Шеик Тидијен Сек са џезом. И опет је ту Хенк Џонс, као добри дух овогодишњег фестивала у сусрету са драгим афричким колегом (Сек). Потом – Госпел. Овогодишња тема је била мало позната духовна музика Дјука Елингтона уз оркестар Лорена Мињара и Грегори Хопкинс & Harlem Jubilee Singers, на сцени Античког театра и, традиционално, на госпел миси у катедрали Сент Морис. Ноћ блуза остаће забележена као једна од најдужих у историји фестивала. После одличног увода француског блуз тате Жан-Жака Милтоа, гитариста Џо Луис Вокер је разапео свирку између родне Калифорније, Мемфиса (и највећег утицаја – Би Би Кинга) и Чикага, као природног ушћа свих блуз варијетета. Атмосфера је већ била узаврела када је на сцену ступио Лаки Питерсон, овог пута претежно za Hammond B3 оргуљама, уместо са гитаром. На сцени само четворица музичара, али један од њих је енергетски чаробњак – гласно, страсно и паклено, Питерсон нас води у веселу ноћ.

(/slika2)Вече Бразила је увек распродато, са фановима у бразилским дресовима и најлепшим избором летњих хаљина на целом фестивалу. Нажалост, музика је била бледа. Са медиокритетским верзијама босанова стандарда и хитова Битлса за сестре Корија (Трио Есперанца) клуб би био више него довољан. Жилберто Жил, као и увек, пролази добро. Остаје ми нејасно зашто људи воле овог просечног композитора и још просечнијег певача – е,да бар уз његову музику може пристојно да се заигра… На Биг бенд вечери слушали смо храбру матрицу савременог Њујорка и европска надахнућа идејама Гила Еванса. Пијаниста Џејсон Линднер полази од Монка и Мингаса, а стиже до Брукмајера и Шнајдерове – ритам је комплексан, оркестрација луцидна, солисти пливају на узбурканим таласима раскошне музике. Лорен Куњи је саставио репрезентацију евроџеза (Стефано ди Батиста – саксофон, Стефан Белмондо, Флавио Болтро – трубе, Стефан Хушар – бубњеви, Давид Линкс – вокал…) ослобађајући солистима довољан простор да се пробију кроз густе аранжмане и обогате музику сопственим мајсторством.

Британски певач Сил је залутао на фестивал. Не стилски, пошто је на програму био нови албум „Соул” (састављен искључиво од соул стандарда), већ продукцијски, пошто је дошао у пратњи педесеточлане екипе (међу којима само седам музичара), чији је задатак био да импресионирају и нервирају, а привилегија да попију све вино у кетерингу. Па, уместо да су плаћени квалитетнији музичари, гледали смо техничаре који су се цео дан шепурили са воки-токијима, бекстејџ је претворен у рачунски центар са гомилом лаптопа чију сврху нисам открио – новинарима је први (и једини) пут на фестивалу био забрањен приступ и пролаз иза сцене. Фотографи су још више понижавани – морали су да потпишу да се одричу ауторских права и да све фотографије одмах после концерта предају менаџменту – мали број је потписао овај непристојан уговор, углавном остављајући лажне контакте! Понижење је те вечери доживела и певачица Јаел Наим, која је наступила у првом делу вечери – Сил и његова екипа нису јој дозволили да изведе бис! Сцена је била језива: Јаел плаче на сцени, публика звижди, скандал је једва избегнут.

Горе од доброг певача са лошом пратњом јестелош певач са добром пратњом. И ето нас код „случаја Чака Кан” – после прошлогодишњег дебакла са сопственим бендом/програмом, сада је на турнеји са одличним тријом Џорџа Дјука и потпуријем стандарда. Инсистирајући на програму који је свима драг, упропаштавала је једну за другом песмом, вриштећи неартикулисано када год би јој било тешко (а било је увек!) да погоди праву интонацију. Немогуће је описати тај фалш! Тужно вече је спасавао саксофониста Дејвид Санборн, који је под старе дане баталио smooth jazz, саставио бенд који пуца од снаге и весеља и направио величанствену посвету својим раним узорима, херојима ритма и блуза – од Вилијама Кристофера Хендија, преко Персија Мејфилда, до Реја Чарлса. Интервју следи…

Оперска дива Барбара Хендрикс је, наравно, певала сјајно. У пратњи одличног шведског квартета Магнуса Линдгрена, на свој начин је интерпретирала велике блуз песме, углавном из репертоара Били Холидеј („Strange Fruit”, „God Bless the Child”, „Don’t Explain”…), остављајући за бис две праве посластице – „Summertime” и „Les Feuilles Mortes” (на француском, уз овације публике у театру). Другачији поглед на историју блуза у џезу дао је исте вечери певач Кевин Махогани, обликујући програм око наслеђа Канзас Ситија и, посебно, легендарног shouter-а Биг Џоа Тарнера.

Кад се погасе светла у Античком театру и звезде пођу на спавање, силазимо до тзв. Поноћног клуба, у позоришту из XVIII века у срцу римских археолошких ископина. Ту наступа будућност џеза – контрабасисткиња и певачица Есперанца Спалдинг (неодољива, ватрена, страсна), пијаниста Арон Паркс (најновије откриће продукције Blue Note), бубњар Нашит Вејтс (бескомпромисно, модерно), гитариста Вил Бернар (полетно, плесно), саксофониста Јошвани Тери (џез са укусом Кубе) и низ добрих домаћих састава (пијаниста Батист Тротињон, бубњарка Ан Пасео, саксофониста Стефан Гијом…).

И то није све… Када се и овај програм оконча, најупорнији настављају дружење уз обалу Роне, уз Jazz Mix програм у циркуском каруселу (Магично огледало). Реза Акбарали, уредник Мецо ТВ и аутор овог концепта нуди ноћобдијама мешавину фанкија, брејкбита, хип-хопа и соула, са довољно јасним оквиром џеза, уз младе музичаре из разних крајева света који у контексту организованог џем-сешна пружају увид у један аспект будућности џез музике.