Kad drndare utihnu

Zrenjanin – Tu i tamo, uz poljske puteve po Banatu, naiđe se na prljavobele gomile, koje liče na zaostali sneg. Reč je o vuni koju ovčari iz ovog kraja bacaju, jer za nju nema tražnje na tržištu. Tek sasvim male količine vune odu na preradu kod vunovlačara, odnosno na drndare, kako u Banatu nazivaju starinske mašine za razvlačenje runa. Jedna takva radnja još uvek postoji na periferiji Zrenjanina, a vlasništvo je Stevice Azirkova.

– Velika mašina najpre je, kao polovna, 1935. godine dopremljena u Kumane, a vremenom je dospela u porodicu tetke moje majke, koja ju je donela u miraz. Moj deda Zoran Mirčetić se njome bavio, a vuna se drndala uglavnom po zalasku sunca, kad paori imaju više vremena. Dvorište je bilo puno konjskih zaprega koje su čekale na red da predaju vunu – priča nam Stevica Azirkov, naglašavajući da je kadar da glomazni stroj rastavi do najsitnijih delova i da ga opet sastavi.

– To je stara engleska mašina kojoj je od silnog korišćenja i prenošenja izbrisana godina proizvodnje, ali je sigurno da je u funkciji duže od sto godina. Nekada je nju pokretao motor „aran“, a danas struja. Svi šrafovi imaju „vidfordov“, odnosno krupni navoj, koji se više nigde ne primenjuje – objašnjava Stevica, dodajući da slične mašine postoje još u Sečnju i Perlezu, ali da radi samo ona u Žitištu, i to povremeno. I njegova radi samo nekoliko dana godišnje, jer danas vuna izgleda nikome ne treba.

Na kilometar vazdušnom linijom od drndare, nalaze se veliki pogoni italijanske „Pompeje” i „Fulgara”. U njima se tkaju sintetičke čarape i proizvode veštačka vlakna, pa im vuna i ne treba. Ovaj prirodni materijal, nekada izuzetno cenjen, ovde je otkupljivala zrenjaninska fabrika tepiha, a kada se ona ugasila, preostalim ovčarima nije preostalo ništa drugo nego da vunu odlažu na smetlišta ili da je pale. Stevica Azirkov kaže da mu ponekad svrate mušterije koje još uvek vole da imaju vunene jorgane, a takvih je sve manje.