Plovidba jednog antiheroja

Specijalno za „Politiku”
Roterdam – „Dame i gospodo – Džon Zorn!” Ovogodišnji domaćin „North Sea Jazz Festival-a” (Artist In Residence) izlazi u crvenoj majici i maskirnim vojničkim pantalonama. Široki osmeh bez suvišnih reči, kratak pogled u partituru, laki potez rukom i – plovimo...

Otkad je 2001. godine „North Sea Jazz Festival” uveo program „Artist in Residence”, izbor Zorna je nesumnjivo najhrabriji i najekskluzivniji. Zornu se tako otvorila prilika da publici pruži mali, a opet dovoljan uvid u raznovrsne aktivnosti: iza njega je više stotina projekata u kojima je učestvovao, uz široki spektar uticaja kojima se hranio da bi stekao autentičan izraz – od klasike, preko džeza, bluza, roka i panka, do filmske i svetske tradicionalne muzike. Ukupnost ovih inspiracija organski se spaja ponekad i u okvirima samo jedne kratke kompozicije, što Zorna čini jednim od najneverovatnijih stvaralaca u istoriji muzike.

Tokom tri dana manifestacije izveo je šest programa, bacajući svetlo na plodnu karijeru, u formacijama od kvarteta do dodekabenda – od najsvežijeg projekta „Dreamers” (2008), na otvaranju, do najstarijeg „Cobra” (1984), na zatvaranju festivala. U velikom poduhvatu imao je kreativnu pomoć dugogodišnjih saradnika: na prozivku pred velikim učiteljem postrojili su se Dejv Daglas – truba, Mark Ribo – gitara, Greg Koen – bas, Džoi Baron – bubnjevi, Sajro Batista – udaraljke, Džejmi Saft – klavijature, Keni Volesen – vibrafon, Ikue Mori – elektronika, Zina Parkins – električna harfa, Kerol Emanuel – akustična harfa, Mark Feldman – violina, Erik Fridlender – violončelo, Rob Burger – harmonika, Bil Lasvel – bas i Milford Grejvs – bubnjevi. 

„Dreamers” je sanjarenje o Danima velikih valova – u srcu je melanholična vibrirajuća bluesy gitara Marka Riboa, oko koje orkestar slika surferski ambijent. U stolici pred muzičarima, Zorn je gotovo nevidljiv, a sveprisutan. Cupka u željenom ritmu, namiguje i diriguje osmesima, crta prstima, ili hipnotički kruži šakama po vazduhu. Jevrejske uticaje nalazimo u programima „Masada” i „Bar Kokhba”. Prvi je omaž Ornetu Kolmenu, brz i besan, otvoren za bravure Zorna, Daglasa i ritmičara. Drugi je disciplinovaniji, klasičarski po pristupu, sa finim nijansama gudača. Joščvršća po formi bila je 60-minutna skica 22 Zornova albuma filmske muzike, „Filmworks”. A onda su Zorn, Lasvel i Grejvs raspalili free-punk-jazz: otvarajući žestoku paljbu, do granica izdržljivosti sluha i stomaka, prizvali su gitaristu Bila Frizela da im se, nenajavljen, pridruži. Suštinu Zornovog pristupa najbolje oslikava čuveni program „Cobra”. Umetnik diriguje tablama na kojima su ispisani simboli i slova – kao šifre za tempo i glasnoću, rif, solo ili tutti – kao i kačketom, čijim stavljanjem i skidanjem takođe šalje poruke. Ekipa najvećih majstora avangarde je pred njim. Oni reaguju na Zornove podsticaje, ali smeju i da se „bune” – zahtevajući solo deonicu ili predlažući drugačiji sled klastera od onog koji je gazda postavio. U jednom momentu je svih dvanaestoro podiglo ruku, svako sa drugačijom idejom u glavi! Publika urla od uzbuđenja... Zorn, pravi antiheroj, ćuti i osmehuje se. Muzika govori snažnije od reči.