Rađanje srpskog dizajna, od optimizma do cinizma

I našoj sredini retke su istorijske izložbe, koje se bave retrospekcijom unutar kreativnih celina, karakteristikama stvaranja unutar određenih vremenskih perioda, genezom generacijskih kolektiviteta i slično. Razloga ima više. Prvi je taj što sindrom prolaznosti kod ovog naroda još uvek je veći od saznanja važnosti odašiljanja poruka u budućnost. Drugi je onaj prizemniji. Finansijski. Ovakvi projekti po svojoj sveobuhvatnosti zahtevaju značajno vreme za komparativno posmatranje i istraživački rad. Jer, sve ovo, po pravilu, treba da rezultira nekakvim katalogom kako bi uloženi rad bio dostupan onima koji dolaze iza nas. Zahtevnost vizuelnog kapaciteta jednog ovakvog dokumenta nije beznačajna. U njemu treba da je sažet dokaz o spoznaji važnosti jednog ovakvog posla ali i ponos o reprezentativnosti učinjenog poduhvata. Sve ovo kao i neizbežne društvene okolnosti, ovakve projekte čine skoro nemogućim.

Davne 1981. godine, profesor Pavle Vasić iz pomoć ULUPUDS-a (Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajna Srbije) realizovao je knjigu pod ambicioznim naslovom Primenjena umetnost u Srbiji 1900-1978. godine. Bio je to prvi pokušaj da se kod nas valorizuje stvaralačka energija u ovoj oblasti. U toj knjizi bez ijednog grafičkog priloga objašnjene su istorijske i društvene okolnosti kao i karakteristike delovanja nekih autora. Dugo sam mislio da je to delo samo prvi tom ambicioznijeg projekta. Kasnije, kada sam shvatio da je sedamdesetak stranica teksta konačan domet ove knjige, bio sam iskreno razočaran. Još kasnije shvatio sam da profesor Vasić jednostavno nije mogao da prikupi odgovarajuću količinu pratećih ilustracija. Za to je bila potrebna druga vrsta energije. I tako, u toj knjizi na tri strane navedena su imena 65 autora. Posmatrano sa ovog odstojanja, taj deo ovog izdanja liči na prostoprošireni telefonski imenik.

Tridesetak godina kasnije, Gordana Popović Vasić, realizuje autorsku izložbu o grafičkom dizajnu u Srbiji od 1950. do 1970. pod nazivom „Između straha i oduševljenja”. Svojim opsegom i količinom prikupljenog materijala, ova izložba je prevazišla izlagački prostor Grafičkog kolektiva, tako da je veliki broj radova ostao u ravni referentnog kataloga, gde je u dvojezičnoj varijanti na preko sto strana reprodukovana impozantna količina od 360 grafičkih radova.

Naslov ove, već sada je jasno, veoma značajne izložbe, ukazuje na godine koje bitno karakterišu događanja u našem društvu. Autor sugeriše granične tačke perioda koji je označen u naslovu izložbe. To su prelomne tačke društveno-političkog rastera u kojem se sagledavao svakodnevni život ali i opšte smernice svekolikog umetničkog stvaranja. Objašnjavajući međuzavisnost partijskog delovanja i ograđeni prostor umetničkih sloboda, autor teksta smatra da je taj period obeležen, sa jedne strane, političkim razlazom sa tvrdim socijalizmom Sovjeta 1948. godine. a sa druge, studentskim nemirima 1968. godine.

(/slika2)Vizuelne ikone komunizma (srp i čekić, nasmejani radnici, crvena petokraka, Titovi pioniri...) preko noći postaju motivi koje je moguće interpretirati i na drugačiji način. Neki od najznačajnijih slikara stvaraju plakate (M. Milunović, Đ. Andrejević Kun, D. Stojanović Sip, B. Karanović, R. Stević Ras, R. Perica, S. Fileki), na kojima kontrolisano uvode nove forme i doziranu apstrakciju. Početkom pedesetih godina kao ustupak kreditima sa Zapada, kapitalističko more počinje da zapljuskuje naša brda i doline. Bal na takvoj vodi postaje kultni događaj. Deset godina kasnije, videćemo da i ljubav i moda mogu da opstanu ovde. Komisija odobrava plakate za filmove ali pojavljuje se televizija. Nove slike postavljaju nove vizuelne standarde. Omoti ploča liče na pesme koje su na njima. M. Zlamalik i B. Spremo rade poštanske marke sa motivima prirode. Ilustracije i omoti knjiga svojim tiražom značajno utiču na opštu sliku o nekim novim slikama. D. Ristić, A. Hecl, D. Savić, M. Pisanjuk, M. Krsmanović, Ž. Kovačević prave opuštene i dopuštene raspevane aplikacije.

U katalogu izložbe ima samo pet odsto tipografije, znakovitih grafema i logotipa. Te sažete crno-bele forme sa koncentrisanim kontingentom simbolike učinile su odlučujući udar u vizualitet ideološke strukture. Formalno, to su dve struje sa istim ishodištem. Arhitektonska, tvrda, Bauhaus linija. S. Mašić, N. Novakov, M. Miodragović, M. Rajević, S. Gaković, M. Bobić simplifikuje grafičke znakove do granica logike. Likovno transparentnija i mekša linija, odlučno dopunjuje prazan komunikacioni prostor koji se iznenada otvorio tu ispred nas. B. Kršić, M. Ćirić, B. Miloradović, N. Masniković, M. Grozdanić, A. Pajvančić Aleks, Lj. Pavićević Fis iscrtavaju neke od ikoničkih znakova tog perioda. To je bila generacija koja je izvršila pripreme za egzaltirane projekte grafičkog dizajna u toku sedamdesetih godina. Tome su doprinele društvene okolnosti. „Studente ne smije nitko da bije”. To privremeno smiruje situaciju ali Kamenje je počelo da se kotrlja. Zapadna kapija je otvorena. Mala Misova replika – Manje je više – postaje velika. Dizajn počinje da bude reč koja se izgovara sa strahopoštovanjem. Mirko Fruht pokreće časopis „Industrijsko oblikovanje”. Dolazi novo vreme.

I na kraju, kraj teksta iz kataloga ove izložbe: „Od prirodnog i zadatog optimizma početkom pedesetih do apsurda i cinizma sedamdesetih proteklo je dvadeset uzbudljivih godina. Ovaj uvod u istraživanje grafičkog dizajna između 1950. i 1970. godine posvećen je svima onima koji su strpljivo i predano postavljali temelje struke i koji su preživeli strah i oduševljenje na putu do slobodnog profesionalnog i autentičnog umetničkog izraza”.