EGZIT rituali

Upravo završeno, jubilarno desetogodišnje izdanje međunarodno priznatog muzičkog festivala „Egzit” (9–12. jul 2009) u Novom Sadu odličan je podstrek za razmišljanje o umetnosti, popularnoj kulturi i autentičnosti u globalnom kontekstu svetske muzičke industrije i tranzicione Srbije kao domaćina ovog događaja. Ono uključuje i razmišljanje o politici, ideologiji, i, nužno, ekonomiji, u kulturnoj situaciji današnjice, u kojoj se polje političkog pregovaranja i socijalnih borbi u zapadnom svetu u odlučujućoj meri preselilo u oblast kulture.

Od tzv. visoke umetnosti pohranjene u muzejima koji trpe najezdu globalnog turizma, preko popularnih umetnosti kao što su muzika i film, do tzv. masovne zabave, kulturu odlikuje napetost između pritiska tržišta i kreativnih napora umetnika i kulturnih poslenika, paradoks rastuće individualnosti, ali i uniformnosti svesti, i izloženost prevelikom broju informacija i vrtoglavom tehnološkom razvoju komunikacije na globalnom nivou.

Kao komercijalni festival sa tek delimično društveno angažovanim pedigreom, događaj od izuzetne političke važnosti naročito u periodu svog osnivanja, kada je trebalo da preciznije artikuliše i podrži protestnu energiju omladine, građana i opozicije uoči pada Miloševićevog režima, „Egzit” relevantno prati i odslikava ovu današnju „nelagodnost u kulturi”.

I zaista, jedna od ključnih karakteristika ponude „Egzita” jeste činjenica da je njegov celokupni program fizički nemoguće videti tokom trajanja festivala. Sa više od deset različitih programa i oko dvadeset bina, sadržaj programa izgleda kao internet meni, na kome svaku informaciju možete dobiti u sekundama. Iako ovakav raspored teorijski nudi gotovo beskonačnu slobodu izbora posetiocima, zapravo je, zbog veličine tvrđave na kojoj se „Egzit” odvija i reke ljudi koja se neprestano kreće u svim pravcima, tokom jedne večeri moguće posetiti tek dve-tri bine.

Ova na neki način virtuelna, dakle fizički nesavladiva, ogromna ponuda jeste izraz duha vremena, u kome medijska zasutost sadržajima koji okupiraju čula dovodi i do odbojnosti i dosade, do emotivne tuposti konzumenata, zamorenih tolikom količinom utisaka. Mlada i ne samo mlada publika ipak se bori sa ovim izazovom, intuitivno težeći onome što još uvek ima auru iskrenosti i autentičnosti (Lajonel Triling): susretu sa velikom zvezdom, sa omiljenim izvođačem, sa kojim će podeliti emocije i doživeti estetički i etički preobražaj u vremenu rastuće duhovne praznine. Dok igramo društvene uloge teško je dostići slaganje iskaza i stvarnog osećanja, istinsku vernost sebi, te svemu što je autentično pridajemo moralni autoritet.

Dens-arena, kao generacijski mlađi klupski trend, nudi jedan drugačiji kulturni kod: ovde se autorstvo i neponovljivost stvaranja muzike dekonstruišu u postmodernoj citatnosti i neotribalnom konceptu višečasovnog neprekinutog toka muzike, u kome je ritam važniji od melodije, a stapanje sa masom donosi osećaj olakšanja, i za mnoge, neprekinutog uživanja (potpisnici ovih redova ovakva upotreba muzike je zamorna i dosadna, ali priznajem da uzrok tome može biti i generacijski jaz).

Iako se naše doba smatra vremenom vizuelnih komunikacija i masovne potrošnje slika, istorija masmedija kao jednu od ključnih odlika posleratne kulture ističe upravo masovnu tehničku reprodukciju i distribuciju muzike, koja, kao ranije slikarstvo, gubi auru neponovljivosti i postaje „umetničko delo u doba tehničke reprodukcije” (Valter Benjamin). Još više posredovana muzika postaje u doba TV video-spota. Stoga ne čudi da publika kroz masovne rok koncerte ostvaruje i snažnu potrebu za ritualnim okupljanjem zajednice, gde se potiru razlike među pojedincima. Ali ovaj efekat, po našem dubokom uverenju, može da pruži samo muzika koja dostiže estetski status umetnosti i etički dignitet. Kada to nije slučaj, svedoci smo isprazne zabave, opijanja i drugih veštačkih stimulacija, rituala ispražnjenog od smisla, zamora kičem i repetitivnom medijskom industrijom.

(/slika2)Poseban aspekt „Egzita” i, uopšte, povećanja gostovanja renomiranih stranih izvođača jeste i mesto određenih muzičara u okvirima generacijske i lične kulturne istorije publike. Onome ko je u mladosti slušao Bili Ajdola i Igija Popa, Seks pistolse, ili ovogodišnje zvezde Menik Strit Pričers, Pati Smit i Mednes, veliku satisfakciju predstavlja da svoje ljubimce konačno vidi i u živom nastupu. Mlađi mogu sresti aktuelne pevače i TV idole kao što su Fifti Sent i Enrike Iglesijas (Arena), Arktik Mankis, Mobi i Lili Alen („Egzit”).

„Egzit” verovatno nije mnogo drugačiji od sličnih festivala u Evropi, sem što se njegov glavni program odigrava noću, dok na drugima izvođenja počinju u toku dana, pa publika može odmornije i pažljivije da ih prati. On stoji na korak od jasno artikulisane kulturne manifestacije i politički angažovane smotre, delimično zatomljene preobiljem svakojakog programa, komplikovanošću kretanja kroz prostor festivala, masovnom komercijalnom prodajom alkoholnih i drugih pića, isključivo noćnim ugođajem i atmosferom izlaska. Uprkos tome, on je od neprocenjivog značaja za povezivanje naše omladine, čije je kretanje finansijski i politički nažalost još uvek ograničeno, sa pripadnicima svoje generacije iz drugih kultura. Prisustvo preko 25.000 posetilaca iz Velike Britanije i sveta rađa nove neformalne mreže i pomaže uključenje naše zemlje, premorene retrogradnim ispraznim shvatanjima nacionalne istorije i svim manjkavostima tranzicione politike, u stvarne tokove realnosti i izvan nacionalnih granica, ovde i sada.

Događaji kao što je „Egzit” egzaktno odslikavaju paradoks postmoderne medijske kulture. Dok izvođači koji dolaze imaju tačno određeni redosled pesama (lajn-ap), istu scenografiju i, ako je ima, koreografiju, koje gotovo identično izvode u svakom gradu na turneji, njihov dolazak baš u naš grad, na naš festival i u naš lični život, kao umetnika koji mnogo toga znače, za nas nedvojbeno nosi snažan momenat neponovljivosti, jedinstvenosti i autentičnosti, zaokruženje nekog našeg ličnog narativa i odnosa prema datoj grupi i pevaču, intimnog i od velike važnosti.

Bilo da imaju klasični scenski nastup, ili konceptualni vizuelno-atraktivni multimedijalni performans, kao npr. Pet Šop Bojz i Kraftverk, vrhunski izvođači na „Egzitu”, poseduju to svojstvo autentičnosti umetnosti, empatije sa publikom i društvene svesti. Njihovi nastupi vraćaju nam veru u snagu emocija, u mogućnost političke borbe, u vrednost iskrenosti, truda i talenta.

Danas je malo teže doći do ovih ideala: ali kada se probijemo kroz medijsku industriju, reklamne poruke, reke piva, automobile i gužvu, i još štošta, možemo se vratiti sebi i muzici, kao vrhunskoj popularnoj umetnosti našeg vremena, „koja po čarobnosti stoji i ispred filma” (Milutin Petrović).