Golgota „otpisanih”

Od našeg stalnog dopisnika
Ljubljana – Blagoje Prokopović je jedan od 26.000 „izbrisanih”, koliko ih je službena Slovenija priznala 18 godina posle nezakonitog brisanja ljudi iz registra stalnog prebivališta. Životario je 11 godina bez penzije tako što je, kaže, prekrečio pola Zupančičeve jame, elitni kvart sa preko 1.000 stanova u širem centru Ljubljane. Nije smeo da se buni zbog nadnice od samo 100 tolara po kvadratnom metru (manje od 50 centi), jer „biznismen” koji je angažovao Prokopovića i njegove sapatnike nije to činio zbog čovekoljublja već zato što je obavljen posao naručiocima naplatio nekoliko puta više.

„Morao sam da ćutim, svakodnevno u strahu da će me na ulici policajac uhvatiti za šiju i izbaciti iz Slovenije, jer nisam imao dokumente”, objašnjava Blagoje. Rođen 1937. u Leskovcu, našao se među 2.259 „izbrisanih” kojima je MUP Slovenije uručio prva „dopunska rešenja” kojima im država retroaktivno vraća prebivalište od trenutka nezakonitog brisanja (26.2.1991), a time i ostala oduzeta prava.

U Sloveniju se doselio 1960, oženio, izrodio dva sina… Službena Ljubljana 1991. odbija da mu prizna državljanstvo i ostale „papire” jer je kao oficir JNA ubrojan u kategoriju „agresora”, neprijatelja Slovenije. Kroz sudske procese se godinama borio da dokaže da pušku u ruci nije držao niti išta naopako učinio juna 1991, tokom tzv. desetodnevnog rata za nezavisnu Sloveniju. Stigao je i do Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu (ECHR). „Pravda je slepa”, napominje. „Zbog prakse suda da o pojedinačnoj tužbi izveštaj ostalim sudijama mora da spremi ’sudija izvestilac’ iz države koja je tužena – nemamo šansi.” Slovenački sudija u ECHR, patriotski, preporučuje kolegama odbacivanje tužbi „izbrisanih” ubedivši ih da u tom slučaju Slovenija nije kršila ljudska prava. „Na tu odluku nemamo kome da se žalimo”, razočaran je Blagoje Strazburom u koji brojni „izbrisani” još polažu nadu.

Posle završene vojne akademije u Beogradu bio je intendat u kasarni JNA u Vipavi. Skućio se 1963. sa Vipavkom i pozvao roditelje u posetu. „Mama nije videla more i dok smo se vozili ka Kopru, otac pita – gde su te Opčine? E, loše si se borio u partizanima, zadirkivao sam ga. Opčine su uz Trst, s one strane granice.”

Sudbina je htela da bi sličnu rečenicu 30 godina kasnije Blagoju mogli da ponove njegovi sinovi. Jula 1991. podnosi molbu za penziju, ali komandant odbija. „Ti ćeš sa mnom i sa vojskom lađom iz Kopra, a posle se vrati, ako hoćeš”, rekao je očajnom Blagoju. Kada se vratio porodici, preturio je preko glave pretres stana, različita šikaniranja. Morao je lično u Beograd po dokumente za penziju. Kada se vraćao autobusom preko Mađarske, slovenački policajci mu na graničnom prelazu Dolga Vas zabranjuju ulazak u državu. „Molio sam da mi dozvole da se javim porodici, ženi. Nisu dali. Prokleo sam ceo svet. Sinovi tamo, žena tamo, samo što se rodila unuka, autobus otišao, a ja – nikuda”, seća se Prokopović.

Mađarski carinici, začuđeni nad njegovim zlim usudom, napojili su ga, dopustili da telefonira. Kod njih je čekao vest je li žena uspela da dokaže vlastima da ga puste u Sloveniju. Ali sve što je saznala jeste to da je Blagoju zabranjen ulaz u državu. „Naišao je kamion koji je vozio ’Politiku’ u Sloveniju; vozač me ljubazno povezao do Beograda. ’Ako ti tamo ne daju da živiš, dođi ovde’, zvao me brat. Ali kako da otrgnem sinove iz škole, žena je imala posao…” Nije morao da prelomi odluku, jer je supruga posle 10 dana „preko veza uspela da me vrati porodici”. Molbu za slovenačke papire, pošto nijedan važeći više nije imao, podneo je februara 1992. Odobrenje stiže tek 2003. U međuvremenu nije imao ni zdravstveno osiguranje, ali je dobio oko 50 rešenja o odbijanju isplate penzije. „Imao sam sreću da sam bio zdrav”, dodaje. I –najbolje što pamti u proteklih 18 godina?

„Vozačka mi je istekla 1992. Posle me zaustavio saobraćajac. ’Čiji ste državljanin?’, začuđeno me pita. Pojma nemam, odgovorim. ’Srećan vam put’, pustio me, a mogao je da me deportuje u Hrvatsku, to neću zaboraviti dok sam živ, to je jedina svetla tačka za sve te paklene godine, jedino službeno lice koje je pokazalo ljudskost.” I za novu ministarku policije koja je izgurala izdavanje rešenja „izbrisanima” kada se državni vrh nije složio ni oko izvinjenja ni odštete za sve godine njihovih uništenih života, Blagoje ima samo reči hvale: „Katarina Kresal je divna i hrabra žena, za ovo treba imati snage, više nije mogla da učini, jer bi je udavili. Poznajem mentalitet ovog naroda, nikada nam se neće izviniti.”

Na pitanje oseća li moralnu satisfakciju otkako u rukama ima „rešenje”, Blagoje uzvraća: „Nisam osetio ni bes, ni ogorčenje, ni zadovoljstvo… Naročito zadovoljstvo ne – to je papir koji ne vredi ni dve pare, samo popunjava ’rupu’ koju je ova država sama stvorila. Ništa ja od toga nemam.”