Голгота „отписаних”

Од нашег сталног дописника
Љубљана – Благоје Прокоповић је један од 26.000 „избрисаних”, колико их је службена Словенија признала 18 година после незаконитог брисања људи из регистра сталног пребивалишта. Животарио је 11 година без пензије тако што је, каже, прекречио пола Зупанчичеве јаме, елитни кварт са преко 1.000 станова у ширем центру Љубљане. Није смео да се буни због наднице од само 100 толара по квадратном метру (мање од 50 центи), јер „бизнисмен” који је ангажовао Прокоповића и његове сапатнике није то чинио због човекољубља већ зато што је обављен посао наручиоцима наплатио неколико пута више.

„Морао сам да ћутим, свакодневно у страху да ће ме на улици полицајац ухватити за шију и избацити из Словеније, јер нисам имао документе”, објашњава Благоје. Рођен 1937. у Лесковцу, нашао се међу 2.259 „избрисаних” којима је МУП Словеније уручио прва „допунска решења” којима им држава ретроактивно враћа пребивалиште од тренутка незаконитог брисања (26.2.1991), а тиме и остала одузета права.

У Словенију се доселио 1960, оженио, изродио два сина… Службена Љубљана 1991. одбија да му призна држављанство и остале „папире” јер је као официр ЈНА убројан у категорију „агресора”, непријатеља Словеније. Кроз судске процесе се годинама борио да докаже да пушку у руци није држао нити ишта наопако учинио јуна 1991, током тзв. десетодневног рата за независну Словенију. Стигао је и до Европског суда за људска права у Стразбуру (ЕЦХР). „Правда је слепа”, напомиње. „Због праксе суда да о појединачној тужби извештај осталим судијама мора да спреми ’судија известилац’ из државе која је тужена – немамо шанси.” Словеначки судија у ЕЦХР, патриотски, препоручује колегама одбацивање тужби „избрисаних” убедивши их да у том случају Словенија није кршила људска права. „На ту одлуку немамо коме да се жалимо”, разочаран је Благоје Стразбуром у који бројни „избрисани” још полажу наду.

После завршене војне академије у Београду био је интендат у касарни ЈНА у Випави. Скућио се 1963. са Випавком и позвао родитеље у посету. „Мама није видела море и док смо се возили ка Копру, отац пита – где су те Опчине? Е, лоше си се борио у партизанима, задиркивао сам га. Опчине су уз Трст, с оне стране границе.”

Судбина је хтела да би сличну реченицу 30 година касније Благоју могли да понове његови синови. Јула 1991. подноси молбу за пензију, али командант одбија. „Ти ћеш са мном и са војском лађом из Копра, а после се врати, ако хоћеш”, рекао је очајном Благоју. Када се вратио породици, претурио је преко главе претрес стана, различита шиканирања. Морао је лично у Београд по документе за пензију. Када се враћао аутобусом преко Мађарске, словеначки полицајци му на граничном прелазу Долга Вас забрањују улазак у државу. „Молио сам да ми дозволе да се јавим породици, жени. Нису дали. Проклео сам цео свет. Синови тамо, жена тамо, само што се родила унука, аутобус отишао, а ја – никуда”, сећа се Прокоповић.

Мађарски цариници, зачуђени над његовим злим усудом, напојили су га, допустили да телефонира. Код њих је чекао вест је ли жена успела да докаже властима да га пусте у Словенију. Али све што је сазнала јесте то да је Благоју забрањен улаз у државу. „Наишао је камион који је возио ’Политику’ у Словенију; возач ме љубазно повезао до Београда. ’Ако ти тамо не дају да живиш, дођи овде’, звао ме брат. Али како да отргнем синове из школе, жена је имала посао…” Није морао да преломи одлуку, јер је супруга после 10 дана „преко веза успела да ме врати породици”. Молбу за словеначке папире, пошто ниједан важећи више није имао, поднео је фебруара 1992. Одобрење стиже тек 2003. У међувремену није имао ни здравствено осигурање, али је добио око 50 решења о одбијању исплате пензије. „Имао сам срећу да сам био здрав”, додаје. И –најбоље што памти у протеклих 18 година?

„Возачка ми је истекла 1992. После ме зауставио саобраћајац. ’Чији сте држављанин?’, зачуђено ме пита. Појма немам, одговорим. ’Срећан вам пут’, пустио ме, а могао је да ме депортује у Хрватску, то нећу заборавити док сам жив, то је једина светла тачка за све те паклене године, једино службено лице које је показало људскост.” И за нову министарку полиције која је изгурала издавање решења „избрисанима” када се државни врх није сложио ни око извињења ни одштете за све године њихових уништених живота, Благоје има само речи хвале: „Катарина Кресал је дивна и храбра жена, за ово треба имати снаге, више није могла да учини, јер би је удавили. Познајем менталитет овог народа, никада нам се неће извинити.”

На питање осећа ли моралну сатисфакцију откако у рукама има „решење”, Благоје узвраћа: „Нисам осетио ни бес, ни огорчење, ни задовољство… Нарочито задовољство не – то је папир који не вреди ни две паре, само попуњава ’рупу’ коју је ова држава сама створила. Ништа ја од тога немам.”