NEPREDVIDLjIVI LIBRETO

Za početak romantično: „Nabuko“ je opera Đuzepa Verdija čiji libreto počiva na biblijskoj verziji vavilonskog ropstva Jevreja i kralju Nabukodonosaru. To je i priča o ljubavi i borbi za moć.

Potom politizirano: nema sumnje da samo ovaj poslednji segment – borba za moć – povezuje operu i projekat gasovoda koji je na inicijativu Džordža V. Buša dobio najglasniju podršku bivših sovjetskih satelita sada u EU kako bi se Evropa uključila u globalnu bitku za tržišta gasa Evroazije.

Posle rođenja slavljenog uz fanfare i talambase i napetih godina pregovaranja provedenih u inkubatoru, EU i Turska konačno su potpisali sporazum o gasovodu „Nabuko“, energetskom projektu čiji je cilj da članicama EU omogući direktan priključak na kaspijske i bliskoistočne rezerve gasa van domašaja Rusije.

Oko 3.300 kilometara dug i blizu osam milijardi evra vredan gasovod vodi od Turske preko Bugarske, Rumunije i Mađarske i završava u Baumgartenu. Na toj lokaciji istočno od Beča, ispunjenoj podzemnim rezervoarima i mrežom slavina, ventila i cevi, pre četiri decenije je na zapad Evrope prvi put stigao gas iz dalekog Sibira.

Tada je srušena energetska Gvozdena zavesa. Da li smo sada na pragu obnove hladnog rata oko gasa? „’Nabuko‘ je američki komad napisan za evropski orkestar“, napisao je jedan od direktora ruskog Instituta za Zajednicu Nezavisnih Država.

Evropljani „Nabuko“, kome je dugo nedostajala saglasnost snabdevača i investitora, slave kao Dan nezavisnosti jer će godišnjom količinom od 31 milijarde kubika gasa 2020, šest godina pošto projekat postane operativan, znatno smanjiti zavisnost od Rusije gde sada namiruju četvrtinu svojih potreba.

Zvaničnici EU mogu polutiho da priznaju da je Rusija posle sporova oko gasa sa Ukrajinom stekla reputaciju lošeg i kapricioznog snabdevača, ali tvrde da „Nabuko” nije oružje energetskog napada na Moskvu i da Rusija ostaje veliki partner.

Rusija, koja sedi na najvećim svetskim zalihama prirodnog gasa, nije zadovoljna projektom. Rusi se osećaju nebezbedno sa raznih strana. NATO je na granicama. Amerikanci prete razmeštanjem raketa u susedstvu.

U Moskvi procenjuju da Evropljani sada vojnoj komponenti ugroženosti doprinose udarom na energetsku bezbednost Rusa. Tvrde da je „Nabuko“ rezultat „rusofobije“. Neko razložan teško da može da porekne političke dimenzije „Nabuka“ koji je direktni konkurent ruskom projektu Južni tok, kao i „Gaspromovom“ projektu Severni tok. Kakve će sve varničave podele i tenzije uneti ova energetska bitka najavljuju dva Nemca: bivši šef diplomatije Joška Fišer je promoter „Nabuka“, njegov nekadašnji kancelar Gerhard Šreder kao čovek „Gasproma“ obezbeđuje Severni tok.

Rusi koriste i ekonomske argumente. Podsećaju na dogovor „Gasproma“ i italijanskog „Enija“ po kome je kapacitet Južnog toka 63 milijarde kubika gasa godišnje. U Moskvi su ubeđeni da je koncept „Nabuko“, što se Evropljana tiče, kontraproduktivan i da će oni plaćati višu cenu gasa.

Ipak, kada pišem o eventualnom hladnom ratu oko gasa, ne mislim na EU s jedne strane, i Rusiju s druge. Mislim na frontove Kavkaza i centralne Azije, na bivše članice SSSR-a koje će Moskva poželeti da „disciplinuje“.

Prvo tu je Azerbejdžan, zemlja porekla „prvog gasa“ koji treba da stigne do Evrope. Baku je omiljena destinacija zapadnih državnika, ali nije valjda neko pomislio da su Medvedev i Putin skloni zapadanju u jeljcinovsku nirvanu. „Gasprom“ je nedavno potpisao sporazum o kupovini azerbejdžanskog gasa. Količinski manje od „Nabuka“, ali indikativno.

Tu je onda i Gruzija, kao „prirodna zemlja tranzita“. Rusija je prošlog avgusta, povodom Abhazije i Južne Osetije, svetu jasno stavila do znanja dokle je spremna da ide u odbrani novodefinisanih interesa obnovljene velesile.

Geopolitički rizici na Kavkazu se potmulo umnožavaju. Da ne govorimo o prirodi većine režima centralne Azije koje i dalje predvode Putinove starije kolege iz KGB-a ili njihova deca. Pitajte Amerikance. Njih su oberučke prigrlili posle raspada SSSR-a, dali im baze i prodali koncesije, a sada im se učtivo zahvaljuju okrećući se. Kome? Rusima.

Ne bih rekao da Evropljani mogu da budu spokojni kada im reči utehe dolaze iz Iraka. Vlast u Bagdadu obećava da će u slučaju da nešto krene naopako na Kavkazu Iračani uskočiti izvozom svog gasa. Još samo fali Iran – koji je s drugim po veličini svetskim zalihama na spisku potencijalnih dobavljača – ali je to zbog političkih okolnosti na dugom štapu.

Evropljani kažu da posle Azerbejdžana pogleduju ka rezervama gasa u Turkmenistanu, koji bi „Nabuko“ mogao da drži u životu 120 godina. Potom su im na horizontu Kazahstan i Uzbekistan.

Tek da podsetim: svim ovim teritorijama dominira „Gasprom“. Ako neko misli da će njegov šef Aleksej Miler, u sadejstvu sa Kremljom, tek tako ispustiti zlatnu koku, vara se.

Rusija i Turkmenistan imaju sporazum po kome „Gasprom“ kupuje sav gas za izvoz. U Astani je rečeno da Kazahstan ne ulazi u „Nabuko“ jer ima druge prioritete. Uzbekistanski predsednik kaže da njegova zemlja takođe nije zainteresovana jer izvozi gas „samo u Rusiju“. Rusija i Iran, koji sasvim dobro sarađuju oko energije, mogu da stave veto na bilo kakav gasovod koji ide po dnu Kaspijskog mora.

To znači da „Nabuko“ jedino može da dobije gas sa polja Šah Deniz u Azerbejdžanu. A šta sa tenzijom između Turske i Azerbejdžana stvorene nedavnim tursko-jermenskim kontaktima. Vrca na sve strane.

Turska može da profitira što će se osloboditi čvrstog ruskog gasnog zagrljaja, ali Evropljanima su najvažniji snabdevači. Biće tu mnogo natezanja.

Možda „Nabuko“ delu Evrope donosi olakšanje, ali energetska bezbednost EU i dalje je suočena sa ozbiljnim izazovima. Evropi jeste potrebna diverzifikacija izvora snabdevanja, ali nemam dilemu da je Rusija pouzdaniji snabdevač od Turkmenistana, pa i Azerbejdžana. Istovremeno, EU mora da objedini svoje energetsko tržište iz najmanje dva razloga: kako se njene istočne članice ne bi smrzavale kao prošlog januara, ali i kako ne bi zarad sopstvenih interesa i pizme prema Rusiji diktirale politiku Unije.

Ne bi bilo prvi put da neka rešenja proizvedu više štete nego koristi. Što se energije tiče, geopolitika je nešto što pragmate jednostavno ne smeju da ignorišu. Plašim se da projekat „Nabuko“ ne završi kao arija „Va, pensiero“ čuvenog hora Jevreja iz istoimene opere: lepa, ali tužna i beznadežna.