НЕПРЕДВИДЉИВИ ЛИБРЕТО

За почетак романтично: „Набуко“ је опера Ђузепа Вердија чији либрето почива на библијској верзији вавилонског ропства Јевреја и краљу Набукодоносару. То је и прича о љубави и борби за моћ.

Потом политизирано: нема сумње да само овај последњи сегмент – борба за моћ – повезује оперу и пројекат гасовода који је на иницијативу Џорџа В. Буша добио најгласнију подршку бивших совјетских сателита сада у ЕУ како би се Европа укључила у глобалну битку за тржишта гаса Евроазије.

После рођења слављеног уз фанфаре и таламбасе и напетих година преговарања проведених у инкубатору, ЕУ и Турска коначно су потписали споразум о гасоводу „Набуко“, енергетском пројекту чији је циљ да чланицама ЕУ омогући директан прикључак на каспијске и блискоисточне резерве гаса ван домашаја Русије.

Око 3.300 километара дуг и близу осам милијарди евра вредан гасовод води од Турске преко Бугарске, Румуније и Мађарске и завршава у Баумгартену. На тој локацији источно од Беча, испуњеној подземним резервоарима и мрежом славина, вентила и цеви, пре четири деценије је на запад Европе први пут стигао гас из далеког Сибира.

Тада је срушена енергетска Гвоздена завеса. Да ли смо сада на прагу обнове хладног рата око гаса? „’Набуко‘ је амерички комад написан за европски оркестар“, написао је један од директора руског Института за Заједницу Независних Држава.

Европљани „Набуко“, коме је дуго недостајала сагласност снабдевача и инвеститора, славе као Дан независности јер ће годишњом количином од 31 милијарде кубика гаса 2020, шест година пошто пројекат постане оперативан, знатно смањити зависност од Русије где сада намирују четвртину својих потреба.

Званичници ЕУ могу полутихо да признају да је Русија после спорова око гаса са Украјином стекла репутацију лошег и каприциозног снабдевача, али тврде да „Набуко” није оружје енергетског напада на Москву и да Русија остаје велики партнер.

Русија, која седи на највећим светским залихама природног гаса, није задовољна пројектом. Руси се осећају небезбедно са разних страна. НАТО је на границама. Американци прете размештањем ракета у суседству.

У Москви процењују да Европљани сада војној компоненти угрожености доприносе ударом на енергетску безбедност Руса. Тврде да је „Набуко“ резултат „русофобије“. Неко разложан тешко да може да порекне политичке димензије „Набука“ који је директни конкурент руском пројекту Јужни ток, као и „Гаспромовом“ пројекту Северни ток. Какве ће све варничаве поделе и тензије унети ова енергетска битка најављују два Немца: бивши шеф дипломатије Јошка Фишер је промотер „Набука“, његов некадашњи канцелар Герхард Шредер као човек „Гаспрома“ обезбеђује Северни ток.

Руси користе и економске аргументе. Подсећају на договор „Гаспрома“ и италијанског „Енија“ по коме је капацитет Јужног тока 63 милијарде кубика гаса годишње. У Москви су убеђени да је концепт „Набуко“, што се Европљана тиче, контрапродуктиван и да ће они плаћати вишу цену гаса.

Ипак, када пишем о евентуалном хладном рату око гаса, не мислим на ЕУ с једне стране, и Русију с друге. Мислим на фронтове Кавказа и централне Азије, на бивше чланице СССР-а које ће Москва пожелети да „дисциплинује“.

Прво ту је Азербејџан, земља порекла „првог гаса“ који треба да стигне до Европе. Баку је омиљена дестинација западних државника, али није ваљда неко помислио да су Медведев и Путин склони западању у јељциновску нирвану. „Гаспром“ је недавно потписао споразум о куповини азербејџанског гаса. Количински мање од „Набука“, али индикативно.

Ту је онда и Грузија, као „природна земља транзита“. Русија је прошлог августа, поводом Абхазије и Јужне Осетије, свету јасно ставила до знања докле је спремна да иде у одбрани новодефинисаних интереса обновљене велесиле.

Геополитички ризици на Кавказу се потмуло умножавају. Да не говоримо о природи већине режима централне Азије које и даље предводе Путинове старије колеге из КГБ-а или њихова деца. Питајте Американце. Њих су оберучке пригрлили после распада СССР-а, дали им базе и продали концесије, а сада им се учтиво захваљују окрећући се. Коме? Русима.

Не бих рекао да Европљани могу да буду спокојни када им речи утехе долазе из Ирака. Власт у Багдаду обећава да ће у случају да нешто крене наопако на Кавказу Ирачани ускочити извозом свог гаса. Још само фали Иран – који је с другим по величини светским залихама на списку потенцијалних добављача – али је то због политичких околности на дугом штапу.

Европљани кажу да после Азербејџана погледују ка резервама гаса у Туркменистану, који би „Набуко“ могао да држи у животу 120 година. Потом су им на хоризонту Казахстан и Узбекистан.

Тек да подсетим: свим овим територијама доминира „Гаспром“. Ако неко мисли да ће његов шеф Алексеј Милер, у садејству са Кремљом, тек тако испустити златну коку, вара се.

Русија и Туркменистан имају споразум по коме „Гаспром“ купује сав гас за извоз. У Астани је речено да Казахстан не улази у „Набуко“ јер има друге приоритете. Узбекистански председник каже да његова земља такође није заинтересована јер извози гас „само у Русију“. Русија и Иран, који сасвим добро сарађују око енергије, могу да ставе вето на било какав гасовод који иде по дну Каспијског мора.

То значи да „Набуко“ једино може да добије гас са поља Шах Дениз у Азербејџану. А шта са тензијом између Турске и Азербејџана створене недавним турско-јерменским контактима. Врца на све стране.

Турска може да профитира што ће се ослободити чврстог руског гасног загрљаја, али Европљанима су најважнији снабдевачи. Биће ту много натезања.

Можда „Набуко“ делу Европе доноси олакшање, али енергетска безбедност ЕУ и даље је суочена са озбиљним изазовима. Европи јесте потребна диверзификација извора снабдевања, али немам дилему да је Русија поузданији снабдевач од Туркменистана, па и Азербејџана. Истовремено, ЕУ мора да обједини своје енергетско тржиште из најмање два разлога: како се њене источне чланице не би смрзавале као прошлог јануара, али и како не би зарад сопствених интереса и пизме према Русији диктирале политику Уније.

Не би било први пут да нека решења произведу више штете него користи. Што се енергије тиче, геополитика је нешто што прагмате једноставно не смеју да игноришу. Плашим се да пројекат „Набуко“ не заврши као арија „Va, pensiero“ чувеног хора Јевреја из истоимене опере: лепа, али тужна и безнадежна.