Poslednji krici iz kafane

Vraćam se kući s posla, iz noćne smene. Kašljuca „jugić”, čangrlja, bori se s dušom „crvena munja”. Kad – mobilni! Idealno vreme za akciju večitog „dežurca” na grudobranu naše porodice.

– Dobro jutro, tetka Milice! Šta te muči ranom zorom?

– Znam, pile, da si jedini u familiji ti budan pa te zato zovem...

– Ne okolišaj, reci! Kakvi se to bubnjevi kod tebe čuju? Praviš žurku, a?

– Eh, da je tako... U kafiću ispod mene pustili afro muziku! Celo Brdo ne može oka da sklopi! Zvali smo i miliciju, ali patrola čitav sat ispituje nas stanare. Uzimaju podatke o mestu i godini rođenja, interesuje ih gde ko radi, koja nam je krvna grupa i šta smo juče jeli, a uzročnike buke još ne opominju. Za to vreme, odozdo dopiru zastrašujući krici... Nama, običnim ljudima, nema opstanka u ovoj urbanoj savani! Pijane životinje razbijaju flaše pred zgradom, vrište i skaču kao da im je ovo poslednji petak u životu...

– I šta bi sad trebalo ja tu da...

– Skokni do nas, pomagaj! Pokušaj da objasniš „organima” da ne narušavamo red mi, građani, nego upravo vlasnici ugostiteljskog objekta u prizemlju i njihovi razulareni gosti. Lako ćeš ti to, pile tetkino, oduvek si bio rečit...

E, ako me rad u noćnoj smeni ne ubije, zasigurno će me dotući rođaci! Zbog tetke ću sad postati i mirovni pregovarač između tri strane: maliganskih snaga haosa i bezumlja, naoružanih pripadnika javne bezbednosti i decibelima skrhanih stanara.

Natukao sam šlem za incidentne situacije – pri ruci mi je u gepeku kao deo zaštitne opreme za visokorizično bivstvovanje u prestonici – navukao plavu kesu preko njega, da znaju da sam mirotvorac s iskrenim namerama, i hrabro pošao u neizvesnost.

Protutnjao sam kroz nekoliko naselja – „jugo” štuca, ali zato kljuca – i obreo se usred kriznog područja. Tu se „ljuta makina” spontano ugasila. Zna tačno gde treba da stane! Našao sam se tik ispred kafane, pored 38 nepropisno parkiranih besnih limuzina. Iz džepa izvukoh bunt nalepnica „bahatoparkiram.com” i polepih otpozadi svakoj po jednu. Kao član tajne družine „BG gerila” etiketom nerviram nesavesne vozače koji ulickane „ljubimce” ostavljaju gde stignu: na prolazu, trotoaru, travnjaku... Osvetnički „prilepak” je motorizovanim siledžijama u ovom gradu najveća i jedina kazna.

Milica je verno opisala svoj slučaj nalik filmu „Poslednji krici iz savane”. Bila je doduše fina, kao i uvek. Preskočila je bas od dve hiljade vati! Dok ovo zvučno postignuće turističke ponude Beograda kida dijafragmu svim živim bićima u krugu od pet kilometara, u savremeno opremljenom bircuzu – zverinjak! Ne znam da li je provreo alkohol u krvi, ili krv u alkoholu, al’ rika para okolinu. Kao da počinje sezona parenja! Ne laže tetka, čuju se krici iz kafane. Jedino ništa ne ukazuje da su poslednji, iako je tri ujutru.

Šmugnuh preko trotoara kroz srču. Domogoh se ulaza. Pogledah levo-desno. Pa gore-dole. Tako to rade „specijalci”. Odbrojao sam do tri. Uleteo u hodnik. A u hodniku pred liftom – „pidžamijada”! Tradicionalni vikend defile neispavanog komšiluka! Šacnuo sam kandidatkinje za prestižnu titulu „najsovuljaga”! Svaka čast tetki, nije nam obrukala familiju – ogrnula se divnim bade-mantilom boje kajsije – ali lentu sam ipak dodelio lučetu sa trećeg sprata u roze negližeu. Razrogačila se u mene s krofnama umesto očiju: – Zipa, narode, mirovnjak! Ma samo si nam ti falio...

Pregovarao sam na sve moguće načine, kombinovao meke i tvrde metode, umiljavao se, molio, kumio, pretio, a sad puzim po bloku. Niko ne voli „plave šlemove”! U džapanju sa zavađenim taborima spala mi plava humanitarna kesa, što su sve tri strane pogrešno protumačile... „Udri Švabu!” vikali su dok su me šutirali. Pustio sam krik, nalik onom sa Munkovog platna. To je bio poslednji krik pre nego što je na Brdu najzad svanulo.