Последњи крици из кафане

Враћам се кући с посла, из ноћне смене. Кашљуца „југић”, чангрља, бори се с душом „црвена муња”. Кад – мобилни! Идеално време за акцију вечитог „дежурца” на грудобрану наше породице.

– Добро јутро, тетка Милице! Шта те мучи раном зором?

– Знам, пиле, да си једини у фамилији ти будан па те зато зовем...

– Не околишај, реци! Какви се то бубњеви код тебе чују? Правиш журку, а?

– Ех, да је тако... У кафићу испод мене пустили афро музику! Цело Брдо не може ока да склопи! Звали смо и милицију, али патрола читав сат испитује нас станаре. Узимају податке о месту и години рођења, интересује их где ко ради, која нам је крвна група и шта смо јуче јели, а узрочнике буке још не опомињу. За то време, одоздо допиру застрашујући крици... Нама, обичним људима, нема опстанка у овој урбаној савани! Пијане животиње разбијају флаше пред зградом, вриште и скачу као да им је ово последњи петак у животу...

– И шта би сад требало ја ту да...

– Скокни до нас, помагај! Покушај да објасниш „органима” да не нарушавамо ред ми, грађани, него управо власници угоститељског објекта у приземљу и њихови разуларени гости. Лако ћеш ти то, пиле теткино, одувек си био речит...

Е, ако ме рад у ноћној смени не убије, засигурно ће ме дотући рођаци! Због тетке ћу сад постати и мировни преговарач између три стране: малиганских снага хаоса и безумља, наоружаних припадника јавне безбедности и децибелима скрханих станара.

Натукао сам шлем за инцидентне ситуације – при руци ми је у гепеку као део заштитне опреме за високоризично бивствовање у престоници – навукао плаву кесу преко њега, да знају да сам миротворац с искреним намерама, и храбро пошао у неизвесност.

Протутњао сам кроз неколико насеља – „југо” штуца, али зато кљуца – и обрео се усред кризног подручја. Ту се „љута макина” спонтано угасила. Зна тачно где треба да стане! Нашао сам се тик испред кафане, поред 38 непрописно паркираних бесних лимузина. Из џепа извукох бунт налепница „bahatoparkiram.com” и полепих отпозади свакој по једну. Као члан тајне дружине „БГ герила” етикетом нервирам несавесне возаче који улицкане „љубимце” остављају где стигну: на пролазу, тротоару, травњаку... Осветнички „прилепак” је моторизованим силеџијама у овом граду највећа и једина казна.

Милица је верно описала свој случај налик филму „Последњи крици из саване”. Била је додуше фина, као и увек. Прескочила је бас од две хиљаде вати! Док ово звучно постигнуће туристичке понуде Београда кида дијафрагму свим живим бићима у кругу од пет километара, у савремено опремљеном бирцузу – зверињак! Не знам да ли је проврео алкохол у крви, или крв у алкохолу, ал’ рика пара околину. Као да почиње сезона парења! Не лаже тетка, чују се крици из кафане. Једино ништа не указује да су последњи, иако је три ујутру.

Шмугнух преко тротоара кроз срчу. Домогох се улаза. Погледах лево-десно. Па горе-доле. Тако то раде „специјалци”. Одбројао сам до три. Улетео у ходник. А у ходнику пред лифтом – „пиџамијада”! Традиционални викенд дефиле неиспаваног комшилука! Шацнуо сам кандидаткиње за престижну титулу „најсовуљага”! Свака част тетки, није нам обрукала фамилију – огрнула се дивним баде-мантилом боје кајсије – али ленту сам ипак доделио лучету са трећег спрата у розе неглижеу. Разрогачила се у мене с крофнама уместо очију: – Зипа, народе, мировњак! Ма само си нам ти фалио...

Преговарао сам на све могуће начине, комбиновао меке и тврде методе, умиљавао се, молио, кумио, претио, а сад пузим по блоку. Нико не воли „плаве шлемове”! У џапању са завађеним таборима спала ми плава хуманитарна кеса, што су све три стране погрешно протумачиле... „Удри Швабу!” викали су док су ме шутирали. Пустио сам крик, налик оном са Мунковог платна. То је био последњи крик пре него што је на Брду најзад свануло.