Kristijano Ronaldo kao Barašnjikov

Ivana Vujić je pozorišni reditelj, a i redovni je profesor Fakulteta dramskih umetnosti, na katedri za pozorišnu režiju, i prorektor Univerziteta umetnosti u Beogradu. Radi za pozorišta u Srbiji, a sa svojim predstavama gostovala je širom Evrope. Njen prvi saradnik je dramaturg Slavenka Milovanović.

Rođena je 1. jula 1959. godine u Beogradu, gde se školovala, a znanje je proširila u Parizu, na Sorboni i u Njujorku, u umetničkoj školi. Uz srpski, francuski i engleski govori i nemački jezik.

Obožava sport. Bila je strastveni igrač tenisa.

Izuzetno je vedra, duhovita i otvorena za svaku vrstu razgovora što, na prvi pogled, ne ide uz njen način odevanja: uvek je u crnom, ali sa dve jake crvene „nijanse”: ešarpom i ružom na usnama.

Sad, posle dogovora sa Madlenom Cepter, režira čuveno delo Tenesi Vilijamsa „Mačku na usijanom limenom krovu” koje će od 15. oktobra biti na repertoaru zemunskog pozorišta „Madlenijanum”.

Ima kćer Helenu od osam godina.

Kad je „Mačka” prvi put igrana?

Bilo je to 1955. godine u Njujorku, u pozorištu na Brodveju. Reditelj je bio čuveni Elija Kazan. A tri godine kasnije ovo delo su, u Los Anđelesu, filmom istog imena, proslavili Pol Njumen i Elizabet Tejlor. Uloge ovog holivudskog para u Zemunu će imati Nenad Jezdić i Nataša Ninković... Probe se nastavljaju krajem avgusta.

Koja je osnovna poruka ovog dela?

To je večita ljudska borba za nasleđe koja svađa, snahe, a zbližava sina i oca, koji umire... A ova drama, sem novca i smrti, obrađuje i uvek prisutnu temu seksa. To je priča o svetu pred nama, koji ima puno mana, ali, s druge strane, u taj svet, ipak, vredi verovati, u njega vredi ulagati... Za ovu dramu Tenesi Vilijas je dobio Pulicerovu nagradu.

Koji je Vaš odnos prema novcu?

Meni novac nije najvažniji u životu. Nalazi na nekom od nižih mesta. On je samo operativno sredstvo. Pre novca su zdravlje, znanje, vrsta koncentracije, moć istrajnosti... A kad je nekome novac prvi energetski izvor, kao što je to, uglavnom, u današnjem svetu, takvi ljudi se nalaze u velikom problemu.

Koji su Vaši problemi?

Ne želim da ih vidim. Uz sve poslove pomažem mnogima. Osnovala sam „Beton halu teatar” gde studenti imaju mogućnost da prikažu svoj rad i da se razviju. A režiram i pozorišne predstave sa decom koja imaju posebne potrebe. Ova dece učestvuju i u predstavama uz glumce asove, kakva je Ružica Sokić. Imam autističnu decu koja ne govore, a sviraju violine...Sve to je moje veliko bogatstvo. Puno mi je srce...

Koliko ima režije u sportu?

Ova režija se ogleda u strukturi događaja, odnosno načinu kako se vodi igra i kako se odgovara na kontra igru rivala... Sport me uvek uzbuđivao svojom posvećenošću, koncentracijom i istrajnošću. A kad je fudbal u pitanju uvek sam bila oduševljena koliko jedan događaj pokreće čitav grad.

Čime ste još bili oduševljeni?

Uzbuđivala me ta zajednička komunikacija publike i igrača. Publika peva i pleše, a fudbaleri, u tom velikom prostoru, na senzualan način, dobro uigrani, obavljaju svoj „gladijatorski” posao kao vrhunski baletski igrači u najzahtevnijim predstavama. Mene Kristijano Ronaldo, sad igrač Reala, figurama koje izvodi, bežeći s loptom od rivala, pripremajući poziciju za šut, podseća na čuvenog baletskog igrača Mihaila Barašnjikova.

Ko Vas je uveo u režiju?

Događaji u Ateljeu 212 od pre tridesetak godina. To su pisci Aleksandar Popović, Duško Kovačević, Alfred Žari... A tu je bio i besmrtni Zoran Radmilović. Bila je to prava sportska atmosfera u pozorištu. Publika je ulazila u salu preko „oluka”, van broja mesta, sedelo se na patosu, stajalo se uz binu... Ova atmosfera me očarala za sva vremena.

Ko Vam je bio mentor?

Imala sam sreću da mi profesor bude Miroslav Belović. On je bio široka ličnost. Pisao je pesme, režirao, pravio adaptacije... A sve studente je poštovao. Nikoga nije ponizio. Svakoga je pokušao da uzdigne. Uzori su mi još bili reditelji Mađeli, Mijač, Draškić...

Kad ste počeli da radite?

Odavno. Već sa sedamnaest godina. To je bilo u Studentskom kulturnom centru. Bila sam asistent reditelja Nikole Jeftića na predstavi „Frede laku noć”. To je bilo pre „sto” godina. I dosad sam samostalno režirala osamdeset dve predstave.

Šta mislite o Srbiji i svetu?

Srbija se nikad nije mogla odvojiti od sveta. Njena pozicija je takva da pripada interesnim sferama sveta. Sa jedne strane je to dobro, a sa druge jako teško. To znamo kroz našu istoriju. Naša istorija beleži rat svakih dvadesetak godina. Ali, sad nesreća ima širom sveta, pa ne možemo reči da su oko nas rajska polja. Srbija sad mora da pronađe sebe i da veruje u svoje ljude. A ljudi se moraju što više obrazovati. Znanje mora postati naša osnovna moć. Pogledajte narod Izraela. Oni najveći deo novca daju na obrazovanje.

Kako čuvate slobodu?

Velikim radom. Kad stalno radim nalazim se u nekoj vrsti podignutosti. To je kao u sportu. Fudbaler je u punoj formi kad neprestano ide iz utakmice u utakmicu. Meni takva vrsta rada daje veliku slobodu, veliko zadovoljstvo i veliku snagu.

Kako se borite za poslednju reč?

Nekad je i ćutanje poslednja reč. Znači moj odgovor na ovo pitanje je da, kad sam dovedena u situaciju da moram da se borim za poslednju reč, odgovaram tišinom. To je moja poslednja „reč”. I tada je sve jasno...

Koliko ste životni optimista?

Život nam često nudi teškoće kao deo svoje lepote. Jer, sam život je, bez obzira na sve prateće događaje, više nego lep. U takvom razmišljanju ostajem večiti, nepopravljivi, optimista.

Čega se plašite?

Plašim se bolesti zato što bih se, da se nedaj bože razbolim, sigurno promenila. To je istina. I plašim se da ne pogrešim u nekom odnosu sa ljudima. A uopšteno, svaki događaj je deo nekog kretanja, pa ga tako, bez stresa, i prihvatam.

Koliko dugu ste lovili muškarca?

Pravi čovek se traži ceo život. Od oca, pa na dalje. U tom traženju ima mnogo promašaja, a i oni što se kao nađu često se pitaju da li je to ono pravo. Pitaju se da li je to istina ili nije. A to se nikad ne zna.

Šta Vam je važno u svim odnosima?

Najvažnije je poštovanje, razumevanje i ljubav. Toga nikad dosta. Ovo su naši najbitniji odnosi, a njih, najčešće, nemamo u kompletnom „sastavu”.

Kako se branite od udvarača?

Toliko radim da nemam udvarače u onom smislu na koji ciljate. A i ne želim da ih prepoznam. Evo, vi mi se udvarate. Osećam ja to. Vodite me, pitanjima, od igre na sceni do igre na terenu, od razuma ka srcu... Vi tragate za istinom i pravim odgovorima. I ja na to udvaranje odgovaram. To je poslovno udvaranje. I ja to razumem. To rado prihvatam, jer znam o čemu je reč. Tako svakog udvarača stavim na njegovo mesto.

Kad ne govorite istinu?

Svi mi često ne govorimo istinu. Pitanje je samo šta je kvalitetnije za život: laž ili istina. Na kraju drame „Mačka na usijanom limenom krovu” Megi slaže da čeka dete. Ali, ta ideja, o porodici i sreći, ujedinila je sve i eliminisala smrt oca i mržnju brata, pa je ta laž učinila da svi, na tren, predahnu... U tom trenutku nije bilo razlike između iluzije i stvarnosti.

Zašto ste uvek u crnom?

Krećem rano od kuće i ceo dan imam posla. A i uveče moram da budem prikladno obučena. Meni je ova odeća, i ova boja, uniforma. Ovo je moja „školska kecelja”. U njoj se dobro osećam.

Šta sve podrazumeva ljubav?

To je blagodarni osećaj koji podrazumeva samo jedno: odricanje od samog sebe. Zato je to jako teško. Zato toga gotovo i da nema na pravi način.

Ko su erotični ljudi?

Oni koji u sebi uspeju da sačuvaju izvorni život i emociju. Sve manje ima erotičnih žena i muškaraca, ali posebno žena. Sve liće jedna na drugu. Sve su vitke, ravne, lepe glave...Ali, problem je što su iste i što su daleko od života. Njima dodir ruke ništa ne znači, a to je erotizam, to je prihvatanje čoveka...

Šta mislite o razočaranjima?

Taj osećaj je deo života. I kad su u pitanju moško-ženski odnosi i kad je reč o prijateljstvima. Ne zameram nikome ko me razočara. Prihvatam to. I svakom izdajniku opraštam. On je „Juda”. Njemu je deset puta teže nego meni. Ja sam „razapeta”, ali ja ću „vaskrsnuti”, a on će da se „obesi”.

Čiju misao sledite?

Misao pravoslavlja. To je težak zadatak. A pravoslavlje poručuje: vera, ljubav, nada. Naročito ljubav. A to je gotovo nemoguće. To su teški zadaci. Sve, naravno, zavisi od partnera. To je kao u sportu. Ako igram sa boljim partnerom i ja ću bolje igrati...