Кристијанo Роналдо као Барашњиков

Ивана Вујић је позоришни редитељ, а и редовни је професор Факултета драмских уметности, на катедри за позоришну режију, и проректор Универзитета уметности у Београду. Ради за позоришта у Србији, а са својим представама гостовала је широм Европе. Њен први сарадник је драматург Славенка Миловановић.

Рођена је 1. јула 1959. године у Београду, где се школовала, а знање је проширила у Паризу, на Сорбони и у Њујорку, у уметничкој школи. Уз српски, француски и енглески говори и немачки језик.

Обожава спорт. Била је страствени играч тениса.

Изузетно је ведра, духовита и отворена за сваку врсту разговора што, на први поглед, не иде уз њен начин одевања: увек је у црном, али са две јаке црвене „нијансе”: ешарпом и ружом на уснама.

Сад, после договора са Мадленом Цептер, режира чувено дело Тенеси Вилијамса „Мачку на усијаном лименом крову” које ће од 15. октобра бити на репертоару земунског позоришта „Мадленијанум”.

Има кћер Хелену од осам година.

Кад је „Мачка” први пут играна?

Било је то 1955. године у Њујорку, у позоришту на Бродвеју. Редитељ је био чувени Елија Казан. А три године касније ово дело су, у Лос Анђелесу, филмом истог имена, прославили Пол Њумен и Елизабет Тејлор. Улоге овог холивудског пара у Земуну ће имати Ненад Јездић и Наташа Нинковић... Пробе се настављају крајем августа.

Која је основна порука овог дела?

То је вечита људска борба за наслеђе која свађа, снахе, а зближава сина и оца, који умире... А ова драма, сем новца и смрти, обрађује и увек присутну тему секса. То је прича о свету пред нама, који има пуно мана, али, с друге стране, у тај свет, ипак, вреди веровати, у њега вреди улагати... За ову драму Тенеси Вилијас је добио Пулицерову награду.

Који је Ваш однос према новцу?

Мени новац није најважнији у животу. Налази на неком од нижих места. Он је само оперативно средство. Пре новца су здравље, знање, врста концентрације, моћ истрајности... А кад је некоме новац први енергетски извор, као што је то, углавном, у данашњем свету, такви људи се налазе у великом проблему.

Који су Ваши проблеми?

Не желим да их видим. Уз све послове помажем многима. Основала сам „Бетон халу театар” где студенти имају могућност да прикажу свој рад и да се развију. А режирам и позоришне представе са децом која имају посебне потребе. Ова деце учествују и у представама уз глумце асове, каква је Ружица Сокић. Имам аутистичну децу која не говоре, а свирају виолине...Све то је моје велико богатство. Пуно ми је срце...

Колико има режије у спорту?

Ова режија се огледа у структури догађаја, односно начину како се води игра и како се одговара на контра игру ривала... Спорт ме увек узбуђивао својом посвећеношћу, концентрацијом и истрајношћу. А кад је фудбал у питању увек сам била одушевљена колико један догађај покреће читав град.

Чиме сте још били одушевљени?

Узбуђивала ме та заједничка комуникација публике и играча. Публика пева и плеше, а фудбалери, у том великом простору, на сензуалан начин, добро уиграни, обављају свој „гладијаторски” посао као врхунски балетски играчи у најзахтевнијим представама. Мене Кристијанo Роналдо, сад играч Реала, фигурама које изводи, бежећи с лоптом од ривала, припремајући позицију за шут, подсећа на чувеног балетског играча Михаила Барашњикова.

Ко Вас је увео у режију?

Догађаји у Атељеу 212 од пре тридесетак година. То су писци Александар Поповић, Душко Ковачевић, Алфред Жари... А ту је био и бесмртни Зоран Радмиловић. Била је то права спортска атмосфера у позоришту. Публика је улазила у салу преко „олука”, ван броја места, седело се на патосу, стајало се уз бину... Ова атмосфера ме очарала за сва времена.

Ко Вам је био ментор?

Имала сам срећу да ми професор буде Мирослав Беловић. Он је био широка личност. Писао је песме, режирао, правио адаптације... А све студенте је поштовао. Никога није понизио. Свакога је покушао да уздигне. Узори су ми још били редитељи Мађели, Мијач, Драшкић...

Кад сте почели да радите?

Одавно. Већ са седамнаест година. То је било у Студентском културном центру. Била сам асистент редитеља Николе Јефтића на представи „Фреде лаку ноћ”. То је било пре „сто” година. И досад сам самостално режирала осамдесет две представе.

Шта мислите о Србији и свету?

Србија се никад није могла одвојити од света. Њена позиција је таква да припада интересним сферама света. Са једне стране је то добро, а са друге јако тешко. То знамо кроз нашу историју. Наша историја бележи рат сваких двадесетак година. Али, сад несрећа има широм света, па не можемо речи да су око нас рајска поља. Србија сад мора да пронађе себе и да верује у своје људе. А људи се морају што више образовати. Знање мора постати наша основна моћ. Погледајте народ Израела. Они највећи део новца дају на образовање.

Како чувате слободу?

Великим радом. Кад стално радим налазим се у некој врсти подигнутости. То је као у спорту. Фудбалер је у пуној форми кад непрестано иде из утакмице у утакмицу. Мени таква врста рада даје велику слободу, велико задовољство и велику снагу.

Како се борите за последњу реч?

Некад је и ћутање последња реч. Значи мој одговор на ово питање је да, кад сам доведена у ситуацију да морам да се борим за последњу реч, одговарам тишином. То је моја последња „реч”. И тада је све јасно...

Колико сте животни оптимиста?

Живот нам често нуди тешкоће као део своје лепоте. Јер, сам живот је, без обзира на све пратеће догађаје, више него леп. У таквом размишљању остајем вечити, непоправљиви, оптимиста.

Чега се плашите?

Плашим се болести зато што бих се, да се недај боже разболим, сигурно променила. То је истина. И плашим се да не погрешим у неком односу са људима. А уопштено, сваки догађај је део неког кретања, па га тако, без стреса, и прихватам.

Колико дугу сте ловили мушкарца?

Прави човек се тражи цео живот. Од оца, па на даље. У том тражењу има много промашаја, а и они што се као нађу често се питају да ли је то оно право. Питају се да ли је то истина или није. А то се никад не зна.

Шта Вам је важно у свим односима?

Најважније је поштовање, разумевање и љубав. Тога никад доста. Ово су наши најбитнији односи, а њих, најчешће, немамо у комплетном „саставу”.

Како се браните од удварача?

Толико радим да немам удвараче у оном смислу на који циљате. А и не желим да их препознам. Ево, ви ми се удварате. Осећам ја то. Водите ме, питањима, од игре на сцени до игре на терену, од разума ка срцу... Ви трагате за истином и правим одговорима. И ја на то удварање одговарам. То је пословно удварање. И ја то разумем. То радо прихватам, јер знам о чему је реч. Тако сваког удварача ставим на његово место.

Кад не говорите истину?

Сви ми често не говоримо истину. Питање је само шта је квалитетније за живот: лаж или истина. На крају драме „Мачка на усијаном лименом крову” Меги слаже да чека дете. Али, та идеја, о породици и срећи, ујединила је све и елиминисала смрт оца и мржњу брата, па је та лаж учинила да сви, на трен, предахну... У том тренутку није било разлике између илузије и стварности.

Зашто сте увек у црном?

Крећем рано од куће и цео дан имам посла. А и увече морам да будем прикладно обучена. Мени је ова одећа, и ова боја, униформа. Ово је моја „школска кецеља”. У њој се добро осећам.

Шта све подразумева љубав?

То је благодарни осећај који подразумева само једно: одрицање од самог себе. Зато је то јако тешко. Зато тога готово и да нема на прави начин.

Ко су еротични људи?

Они који у себи успеју да сачувају изворни живот и емоцију. Све мање има еротичних жена и мушкараца, али посебно жена. Све лиће једна на другу. Све су витке, равне, лепе главе...Али, проблем је што су исте и што су далеко од живота. Њима додир руке ништа не значи, а то је еротизам, то је прихватање човека...

Шта мислите о разочарањима?

Тај осећај је део живота. И кад су у питању мошко-женски односи и кад је реч о пријатељствима. Не замерам никоме ко ме разочара. Прихватам то. И сваком издајнику опраштам. Он је „Јуда”. Њему је десет пута теже него мени. Ја сам „разапета”, али ја ћу „васкрснути”, а он ће да се „обеси”.

Чију мисао следите?

Мисао православља. То је тежак задатак. А православље поручује: вера, љубав, нада. Нарочито љубав. А то је готово немогуће. То су тешки задаци. Све, наравно, зависи од партнера. То је као у спорту. Ако играм са бољим партнером и ја ћу боље играти...