Ujguri protiv Hana

Situacija se polako normalizuje u Urumćiju, glavnom gradu kineske provincije Sinđijang, posle desetak dana žestokih etničkih sukoba u kojima je više od 200 osoba poginulo. Za lečenje rana, pak, očigledno je potrebno duže vreme.

Snage bezbednosti su i dalje prisutne na ulicama, posebno u delovima gde pretežno žive Ujguri. Saobraćaj je još ograničen, prenosi Frans pres sa lica mesta i dodaje da su radnje ponovo otvorene.

U Sinđijangu, severozapadnoj kineskoj provinciji, pored 200 žrtava u okršajima između Han Kineza i muslimanskih Ujgura – povređeno je hiljadu ljudi. Ovo su, inače, najkrvaviji nemiri u Kini posle Tjenanmena 1989. godine.

Kineski mediji su javili 5. jula da su Ujguri u Urumćiju, naoružani noževima, drvenim palicama i kamenicama, divljali na ulicama. Pobuna je navodno izbila zbog ubistva dvojice Ujgura na jugu Kine.

U ujgurskom stampedu uništeno je 300 prodavnica, 200 autobusa, 15 kuća, desetak taksija i dva policijska automobila. Televizija je prikazala snimke razbijenih automobila i okrvavljenih ljudi na ulicama.

Lokalna vlada pokrajine Sinđijang optužila je ujgurske separatističke lidere sa sedištem u inostranstvu da su organizovali napade na pripadnike Hana (većinski narod u Kini). Rebija Kader, prognana predsednica Ujgursko-američkog udruženja, negirala je u izjavi za Bi-Bi-Si bilo kakvu umešanost u nerede.

U pokrajini Sinđijang živi 47 etničkih grupa. Najbrojniji su Ujguri, muslimani poreklom iz centralne Azije.

Ovu ogromnu severozapadnu oblast (1,6 miliona kvadratnih kilometara), sa nepreglednim pustinjama i pašnjacima, u kojoj živi devet miliona Ujgura (naroda turskog porekla), sporadično potresaju pobune, eksplozije i atentati pod separatističkim i islamskim barjacima. U Sinđijangu živi i dva miliona Kazahstanaca, koji se ne slažu sa Ujgurima, kao ni sa Hanima (Kinezima), i stoga stalno predstavljaju potencijalno žarište.

Ujguri imaju jak lobi u Turskoj, Uzbekistanu, Tadžikistanu i SAD. Najveću finansijsku pomoć dobijaju od Saudijske Arabije i Irana, a terorističku podršku od Al Kaide i Osame bin Ladena. Imaju proklamovani cilj da se bore za obnovu i ustrojstvo mitske države koja je, u legendama, postojala kao postojbina Ujgura.

Ujguri u Sinđijangu kratko su bili nezavisni – od 1944. do 1949. godine, kao „Republika Istočni Turkestan” (ili Ujguristan, kako kažu ujgurski separatisti) – kada se u Kini vodio građanski rat. Nakon dolaska Mao Cedunga na vlast ova nepriznata tvorevina je ukinuta.

Ujguri u Sinđijangu žive u usporenom srednjoazijskom ritmu, tvrdeći da njihova prava prestonica nije Urumći već Kašgar, gde su nekad vladali njihovi sultani. Jesti svinjetinu – to je svetogrđe za ovaj narod koji ne priznaje čak ni pekinško vreme, navijajući časovnike dva sata unapred.

Na ulicama Urumćija i Kašgara muškarci nikad ne skidaju turbane, kalote i šerbuše, a žene čadore, zbog vere ali i zaštite od oštrih karaburana (crnih uragana), koji duvaju najmanje četiri meseca godišnje, pretvarajući dane u noći. Ovi vetrovi su tako jaki i hladni da Ujguri posle berbe grožđa prekrivaju vinovu lozu sa tri sloja slame i pamuka.

Takozvana zemlja Ujgura u drevna vremena označavala je granicu između kineske civilizacije i nepristupačne pustinje, gde su kamile bile jedini prevoz. Ujguri su sačuvali i nekoliko hiljada kareza, podzemnih kanala, iskopanih pre nekoliko stotina godina, kroz koje voda stiže od udaljenih glečera do mnoštva vinograda u pustinji.

Ujguri su muslimani suniti i, za razliku od hanske populacije, koja naseljava gradove, pretežno žive na selu.

Ne skrivajući dosad preduzete oštre mere bezbednosti, kineske vlasti ukazuju i na velika ulaganja u privredni razvoj Sinđijanga. Postoje, doduše, vrlo praktični razlozi zbog kojih Peking želi da zadrži kontrolu nad Sinđijangom: triput je veći od Francuske, bogat je mineralima, naftom i prirodnim gasom, a ima i važan strateški značaj jer se nalazi između Kine i centralne Azije, što je postalo posebno važno posle raspada SSSR-a.

Kinezi smatraju da fitilj Sinđijanga ne pali „verski genocid” već američki apetit za naftom. Stara formula „zavadi pa vladaj” važi i ovde.

Procena je, ipak, da će viši životni standard oslabiti ujgurski separatizam. Za poslednjih 30 godina, od pokretanja ekonomskih reformi, životni standard na selu u Sinđijangu uvećao se 16 puta, a izgrađeno je i obnovljeno 20.000 džamija. Nerazvijena infrastruktura, pak, još je smetnja prilivu stranih investicija, pa je Sinđijang i dalje „ogromno ostrvo u nedođiji”.

Sinđijang je nekad bio poslednja velika oaza na Putu svile, a danas – gnezdo islamskog separatizma u Kini.