Ујгури против Хана

Ситуација се полако нормализује у Урумћију, главном граду кинеске провинције Синђијанг, после десетак дана жестоких етничких сукоба у којима је више од 200 особа погинуло. За лечење рана, пак, очигледно је потребно дуже време.

Снаге безбедности су и даље присутне на улицама, посебно у деловима где претежно живе Ујгури. Саобраћај је још ограничен, преноси Франс прес са лица места и додаје да су радње поново отворене.

У Синђијангу, северозападној кинеској провинцији, поред 200 жртава у окршајима између Хан Кинеза и муслиманских Ујгура – повређено је хиљаду људи. Ово су, иначе, најкрвавији немири у Кини после Тјенанмена 1989. године.

Кинески медији су јавили 5. јула да су Ујгури у Урумћију, наоружани ножевима, дрвеним палицама и каменицама, дивљали на улицама. Побуна је наводно избила због убиства двојице Ујгура на југу Кине.

У ујгурском стампеду уништено је 300 продавница, 200 аутобуса, 15 кућа, десетак таксија и два полицијска аутомобила. Телевизија је приказала снимке разбијених аутомобила и окрвављених људи на улицама.

Локална влада покрајине Синђијанг оптужила је ујгурске сепаратистичке лидере са седиштем у иностранству да су организовали нападе на припаднике Хана (већински народ у Кини). Ребија Кадер, прогнана председница Ујгурско-америчког удружења, негирала је у изјави за Би-Би-Си било какву умешаност у нереде.

У покрајини Синђијанг живи 47 етничких група. Најбројнији су Ујгури, муслимани пореклом из централне Азије.

Ову огромну северозападну област (1,6 милиона квадратних километара), са непрегледним пустињама и пашњацима, у којој живи девет милиона Ујгура (народа турског порекла), спорадично потресају побуне, експлозије и атентати под сепаратистичким и исламским барјацима. У Синђијангу живи и два милиона Казахстанаца, који се не слажу са Ујгурима, као ни са Ханима (Кинезима), и стога стално представљају потенцијално жариште.

Ујгури имају јак лоби у Турској, Узбекистану, Таџикистану и САД. Највећу финансијску помоћ добијају од Саудијске Арабије и Ирана, а терористичку подршку од Ал Каиде и Осаме бин Ладена. Имају прокламовани циљ да се боре за обнову и устројство митске државе која је, у легендама, постојала као постојбина Ујгура.

Ујгури у Синђијангу кратко су били независни – од 1944. до 1949. године, као „Република Источни Туркестан” (или Ујгуристан, како кажу ујгурски сепаратисти) – када се у Кини водио грађански рат. Након доласка Мао Цедунга на власт ова непризната творевина је укинута.

Ујгури у Синђијангу живе у успореном средњоазијском ритму, тврдећи да њихова права престоница није Урумћи већ Кашгар, где су некад владали њихови султани. Јести свињетину – то је светогрђе за овај народ који не признаје чак ни пекиншко време, навијајући часовнике два сата унапред.

На улицама Урумћија и Кашгара мушкарци никад не скидају турбане, калоте и шербуше, а жене чадоре, због вере али и заштите од оштрих карабурана (црних урагана), који дувају најмање четири месеца годишње, претварајући дане у ноћи. Ови ветрови су тако јаки и хладни да Ујгури после бербе грожђа прекривају винову лозу са три слоја сламе и памука.

Такозвана земља Ујгура у древна времена означавала је границу између кинеске цивилизације и неприступачне пустиње, где су камиле биле једини превоз. Ујгури су сачували и неколико хиљада кареза, подземних канала, ископаних пре неколико стотина година, кроз које вода стиже од удаљених глечера до мноштва винограда у пустињи.

Ујгури су муслимани сунити и, за разлику од ханске популације, која насељава градове, претежно живе на селу.

Не скривајући досад предузете оштре мере безбедности, кинеске власти указују и на велика улагања у привредни развој Синђијанга. Постоје, додуше, врло практични разлози због којих Пекинг жели да задржи контролу над Синђијангом: трипут је већи од Француске, богат је минералима, нафтом и природним гасом, а има и важан стратешки значај јер се налази између Кине и централне Азије, што је постало посебно важно после распада СССР-а.

Кинези сматрају да фитиљ Синђијанга не пали „верски геноцид” већ амерички апетит за нафтом. Стара формула „завади па владај” важи и овде.

Процена је, ипак, да ће виши животни стандард ослабити ујгурски сепаратизам. За последњих 30 година, од покретања економских реформи, животни стандард на селу у Синђијангу увећао се 16 пута, а изграђено је и обновљено 20.000 џамија. Неразвијена инфраструктура, пак, још је сметња приливу страних инвестиција, па је Синђијанг и даље „огромно острво у недођији”.

Синђијанг је некад био последња велика оаза на Путу свиле, а данас – гнездо исламског сепаратизма у Кини.