Bez kredita nema života

Od našeg dopisnika
Vašington, jula – Odlazak u bakaluk više nije nikakva zabava. Slika, tradicionalno povezivana sa američkim blagostanjem – prepunjena kolica iz samoposluge pretovaruju se u ogromni gepek terenske grdosije, buljuk dece se veselo oblizuje oko tek kupljenog provijanta – zauvek je, kažu, otišla u istoriju. Danas se u samoposlugu odlazi na naučnoj bazi – sa unapred iskucanom listom potrepština koja ne sme da se prekorači. Prethodno se sve prouči i uporedi na kompjuteru, bez čijih bi internetskih usluga život u ovoj krizi bio nemoguć. Iskucaju se liste bakaluka, odštampaju se kuponi, izvuče se kartica i kolica se napune do pola ili do trećine: čak i korpe mogu da posluže za svedenu listu najneophodnijih namirnica i sredstava za higijenu. Donedavno one su kao pomagala iz starog evropskog sveta stajale odbačene u nekom zabitom ćošku supermarketa. Danas su ponovo „u modi”.

Dona Metjus, moja draga prijateljica iz jugoistočnog vašingtonskog geta, koju tek s vremena na vreme uspevam da čujem preko telefona jer stalno kuburi sa „istrošenim minutima”, odavno je sve izračunala: nekada je bila samohrana majka beskućnik, a sada se uz pomoć državnog programa vratila u stan i pokušava da otpočne novu životnu utakmicu – da svom petogodišnjem sinu Džejlinu omogući bolju budućnost. Sve ove lepe stvari desile su joj se baš u najgorem trenutku, kad kriza hara obećanom zemljom.

Sa mesečnom zaradom od 881 dolara, stanarinu u opasnom delu grada gde pucnjava počinje sa prvim sumrakom, naseljenom isključivo crnom populacijom, plaća 264 dolara, osiguranje za kola 80, telefonski račun sa minimumom minuta 75, struju 50, gas 120, hranu 200, sredstva za čišćenje 25, pranje u lokalnim perionicama 40, i lične potrepštine 25. Ostaje joj dva dolara pride, a htela bi nešto da ostavi i na stranu, da sina odvede na šišanje ili u bioskop, da ponekad bar izađu iz geta u kome su odvajkada živeli njeni dedovi… Za sada joj država plaća zdravstvene usluge jer je pre nekoliko godina u ekonomski boljim vremenima ušla u program pomoći za beskućnike čije je sve faze i uslove prošla sa najprimernijim ocenama. Ako se zdravstvena pomoć, a Dona je u međuvremenu zaradila nekoliko teških hroničnih bolesti, ukine – ona ponovo pada na prosjački štap.

Ali ni Amerikanci u drugim delovima prestonice, sa znatno komotnijim budžetom, ne mogu više da se baškare kako su to nekad činili. Iako je planirano, „Hol fuds” nije otvorio svoju novu radnju na Čevi Čejsu, jer se boji da bi zvrjala prazna. Ovaj lanac samoposluga sa zdravom hranom, organskog porekla i sa minimumom pesticida, bez „koka kole” i klasičnih deterdženata, koji je prvi ukinuo instituciju plastičnih kesa, u kome se snabdevaju dobrostojeći Amerikanci, već nekoliko meseci bori se sa krizom. Sve je manje mušterija koje radi očuvanja vitke linije, svog zdravlja i duga prema planeti mogu da plate veće cene. Kriza opasno podstiče vrtoglavo širenje najopasnije američke bolesti –prekomerne debljine. Jer najjeftinija je ona brza hrana od koje se stvaraju nezdrave naslage zbog kojih zdravstveni računi dugoročno rastu. I to baš sada kada administracija Baraka Obame pokušava da zdravstvo učini dostupnim svakom Amerikancu.

U začaranom kriznom krugu našle su se i američke noge: točkovi hiljada polovnih automobila na pijacama vozila uopšte se ne pomeraju. Drastično je opala kupovina kola, a bez njih Amerikanac ne može da računa da nađe posao, da zaradi za život i da se izbavi iz krize. Ekonomisti, međutim, nagoveštavaju još jedan paradoks. Na pomolu je, kažu, izlazak iz recesije i početak novog rasta, ali se on ovoga puta neće poklopiti sa povećanim brojem radnih mesta. Novinski izveštaji puni su priča o konkursima za čistače ili spremačice, na koje se javljaju hiljade fakultetski obrazovanih ljudi bez posla u struci. Donedavno je ta „niža” vrsta poslova bila rezervisana samo za ilegalce iz Latinske Amerike i istočne Evrope. Sada meksička sela i varošice propadaju, jer su se doznake iz Amerike drastično istanjile.

Ipak, najveća tragedija srednje klase jeste gubitak „kreditne istorije”.

„Nije toliko problem što ti kuću uzmu hipotekari, najgore je što više ne možeš ni kredit da podigneš, a bez kredita nema života”, priča mi komšinica Džudit Sajnfild, koja kao novinarski frilenser (honorarac) obavlja po nekoliko poslova na različitim krajevima vašingtonskih predgrađa, kako bi održala svoj kreditni kredibilitet. Ako joj i to, kompjuterskim putem, ukinu, ona više u Americi nema šta da traži, a za drugu zemlju ne zna. Sa strepnjom svakog dana otvara poštansko sanduče u kome pronalazi nove veće račune: za telefon, Internet, jedno, drugo, treće obavezno osiguranje.

Istovremeno stižu lepo upakovane „čestitke iz banke”. Prvo te hvale kao lojalnog štedišu, a onda sitnim slovima obaveštavaju o smanjenoj kvoti za kredit, o povećanim kamatama za svaki dan zakašnjenja… A lojalnost se više u Americi uopšte ne isplati. U kući u kojoj stanujemo novodošavši kirajdžija plaćaće dvesta dolara manju kiriju od naše. Novi se mame, a stari su oni od kojih treba iscediti što više.

Ali nije svaki dođoš dobrodošao. Prethodi mu provera preko nekog nevidljivog centralnog kompjutera. Ako on kaže da je potencijalni klijent kreditno sumnjiv – nema mu smeštaja. U kreditni dosije ne ulazi samo hipoteka nad nekom prethodnom kućom ili automobilom. Ako si često u poslednjih deset godina menjao adresu, ili si zakasnio da platiš račun za telefon, ili si se pak sporio oko nekog prenaduvanog računa, sve će to za svakog živog Amerikanca biti sabrano u neki digitalni fajl i pokrenuto u kritičnom trenutku. Lični kontakt i utisak tu ne pomažu. Kompjuter je svemoćan. Bez pozitivnog kreditnog dosijea – teško se može preživeti u današnjoj Americi

Zorana Šuvaković