Без кредита нема живота

Од нашег дописника
Вашингтон, јула – Одлазак у бакалук више није никаква забава. Слика, традиционално повезивана са америчким благостањем – препуњена колица из самопослуге претоварују се у огромни гепек теренске грдосије, буљук деце се весело облизује око тек купљеног провијанта – заувек је, кажу, отишла у историју. Данас се у самопослугу одлази на научној бази – са унапред искуцаном листом потрепштина која не сме да се прекорачи. Претходно се све проучи и упореди на компјутеру, без чијих би интернетских услуга живот у овој кризи био немогућ. Искуцају се листе бакалука, одштампају се купони, извуче се картица и колица се напуне до пола или до трећине: чак и корпе могу да послуже за сведену листу најнеопходнијих намирница и средстава за хигијену. Донедавно оне су као помагала из старог европског света стајале одбачене у неком забитом ћошку супермаркета. Данас су поново „у моди”.

Дона Метјус, моја драга пријатељица из југоисточног вашингтонског гета, коју тек с времена на време успевам да чујем преко телефона јер стално кубури са „истрошеним минутима”, одавно је све израчунала: некада је била самохрана мајка бескућник, а сада се уз помоћ државног програма вратила у стан и покушава да отпочне нову животну утакмицу – да свом петогодишњем сину Џејлину омогући бољу будућност. Све ове лепе ствари десиле су јој се баш у најгорем тренутку, кад криза хара обећаном земљом.

Са месечном зарадом од 881 долара, станарину у опасном делу града где пуцњава почиње са првим сумраком, насељеном искључиво црном популацијом, плаћа 264 долара, осигурање за кола 80, телефонски рачун са минимумом минута 75, струју 50, гас 120, храну 200, средства за чишћење 25, прање у локалним перионицама 40, и личне потрепштине 25. Остаје јој два долара приде, а хтела би нешто да остави и на страну, да сина одведе на шишање или у биоскоп, да понекад бар изађу из гета у коме су одвајкада живели њени дедови… За сада јој држава плаћа здравствене услуге јер је пре неколико година у економски бољим временима ушла у програм помоћи за бескућнике чије је све фазе и услове прошла са најпримернијим оценама. Ако се здравствена помоћ, а Дона је у међувремену зарадила неколико тешких хроничних болести, укине – она поново пада на просјачки штап.

Али ни Американци у другим деловима престонице, са знатно комотнијим буџетом, не могу више да се башкаре како су то некад чинили. Иако је планирано, „Хол фудс” није отворио своју нову радњу на Чеви Чејсу, јер се боји да би зврјала празна. Овај ланац самопослуга са здравом храном, органског порекла и са минимумом пестицида, без „кока коле” и класичних детерџената, који је први укинуо институцију пластичних кеса, у коме се снабдевају добростојећи Американци, већ неколико месеци бори се са кризом. Све је мање муштерија које ради очувања витке линије, свог здравља и дуга према планети могу да плате веће цене. Криза опасно подстиче вртоглаво ширење најопасније америчке болести –прекомерне дебљине. Јер најјефтинија је она брза храна од које се стварају нездраве наслаге због којих здравствени рачуни дугорочно расту. И то баш сада када администрација Барака Обаме покушава да здравство учини доступним сваком Американцу.

У зачараном кризном кругу нашле су се и америчке ноге: точкови хиљада половних аутомобила на пијацама возила уопште се не померају. Драстично је опала куповина кола, а без њих Американац не може да рачуна да нађе посао, да заради за живот и да се избави из кризе. Економисти, међутим, наговештавају још један парадокс. На помолу је, кажу, излазак из рецесије и почетак новог раста, али се он овога пута неће поклопити са повећаним бројем радних места. Новински извештаји пуни су прича о конкурсима за чистаче или спремачице, на које се јављају хиљаде факултетски образованих људи без посла у струци. Донедавно је та „нижа” врста послова била резервисана само за илегалце из Латинске Америке и источне Европе. Сада мексичка села и варошице пропадају, јер су се дознаке из Америке драстично истањиле.

Ипак, највећа трагедија средње класе јесте губитак „кредитне историје”.

„Није толико проблем што ти кућу узму хипотекари, најгоре је што више не можеш ни кредит да подигнеш, а без кредита нема живота”, прича ми комшиница Џудит Сајнфилд, која као новинарски фриленсер (хонорарац) обавља по неколико послова на различитим крајевима вашингтонских предграђа, како би одржала свој кредитни кредибилитет. Ако јој и то, компјутерским путем, укину, она више у Америци нема шта да тражи, а за другу земљу не зна. Са стрепњом сваког дана отвара поштанско сандуче у коме проналази нове веће рачуне: за телефон, Интернет, једно, друго, треће обавезно осигурање.

Истовремено стижу лепо упаковане „честитке из банке”. Прво те хвале као лојалног штедишу, а онда ситним словима обавештавају о смањеној квоти за кредит, о повећаним каматама за сваки дан закашњења… А лојалност се више у Америци уопште не исплати. У кући у којој станујемо новодошавши кирајџија плаћаће двеста долара мању кирију од наше. Нови се маме, а стари су они од којих треба исцедити што више.

Али није сваки дођош добродошао. Претходи му провера преко неког невидљивог централног компјутера. Ако он каже да је потенцијални клијент кредитно сумњив – нема му смештаја. У кредитни досије не улази само хипотека над неком претходном кућом или аутомобилом. Ако си често у последњих десет година мењао адресу, или си закаснио да платиш рачун за телефон, или си се пак спорио око неког пренадуваног рачуна, све ће то за сваког живог Американца бити сабрано у неки дигитални фајл и покренуто у критичном тренутку. Лични контакт и утисак ту не помажу. Компјутер је свемоћан. Без позитивног кредитног досијеа – тешко се може преживети у данашњој Америци

Зорана Шуваковић