Prijatno ropstvo

Sviranje na violini traži sate i sate... Celog života sam samo to i radio. Potpuno posvećenje. Sve što sam video, video sam zahvaljujući violini. Bez nje mi se i ne putuje. U pitanju je zavisnost. Robujete nečemu na najjači i najlepši mogući način, i ne možete pobeći od toga čime ste obeleženi. Mogu da se poigram sa sudbinom, da pravim pauze, probao sam da vežbam manje a da sviram dobro, i sve to ostane na pokušaju jer sami pred sobom znate da tako ne može. Zato me raduje i ovaj koncert, kaže za "Politiku" violinista Jovan Kolundžija pred večerašnji nastup u Kolarčevoj zadužbini.
Koncert je deo velikog jubileja, 40-godišnjice umetničkog rada našeg poznatog muzičara, a turneja kojom će tokom 2008. godine jubilej biti obeležen obuhvatiće 20 gradova Srbije i regiona. Proslavu je započeo koncertom u Sarajevu, 4. decembra u Dvorani Doma vojske u Sarajevu, gde je svirao uz klavirsku pratnju sestre Nade.

Večeras, pak, ovo dvoje umetnika obećavaju nam program "ozbiljno romantičan". Sen-Sans, Lekler, Bah, Krajsler. A Kolundžiju pitamo da li je jubilej, možda, prilika da se uspori tempo, baci pogled unazad, načini mali lični bilans?

– Jubilej nekome služi za to. Lepe su to godine, čitav jedan umetnički život, ali umetnici traju veoma dugo ako su uspešni. Kod nas nema završetka karijere. Znam da su mnogi violinisti svirali dok god su živeli. Ja i dalje imam neostvarenih želja i tek planiram da ostvarim ono što nisam! – kaže Kolundžija.

Zašto ste za početak proslave izabrali Sarajevo?

– U Sarajevu sam svirao bar dvadesetak puta do sada. Reč je o izuzetno akustičnoj sali u kojoj je sada bilo mnogo sveta, zvanica, diplomata, novinara, ali ću zato organizovati i jedan koncert samo za sarajevsku raju. Zagreb i neki drugi gradovi su, međutim, "zatvorili" vrata. Kada sam nastupao u "Lisinskom" uvek je bilo prepuno. I, ako bi se publika pitala, nastavio bih sa koncertima tamo ali ove godine turneja je bez Zagreba... To je van moje kontrole.

Statistika beleži 4 000 Kolundžijinih koncerata, nastupa na televizijama, izlazaka pred publiku. Svirao je u četrdesetak zemalja, održao 14 turneja po Rusiji, Kini... Međunarodnu scenu je, kaže, osvajao isključivo učestvovanjem na internacionalnim takmičenjima gde su bili i kritičari, menadžeri, žiriji...

– A onda sedite i čekate. Ako vas zovu ostavili ste trag, ako se namećete, ubrzo se od toga umorite. Ne znam šta znači zvati i nuditi koncerte, boriti se za mesto pod suncem. To je kod mene išlo tako spontano, da sam došao i do 120 koncerata godišnje. Nikom ni to ne bih savetovao, jer se pretvorite u mašinu koja bez predaha ide dok ima goriva u sebi. Onda kad sam se ja malo umorio, umorila se i ova naša zemlja...

Da li ste tada poželeli državljanstvo neke druge države?

– Palo mi je na pamet ali onda bih morao sa sobom povući toliko ljudi bez kojih ne mogu. Ne bih mogao da podnesem kako im se javljam pet puta dnevno telefonom. Ostao sam zbog drugih, i zbog sebe. To su, jednostavno, uzajamne stvari.

-----------------------------------------------------------

Muzika u Beogradu

– U Beogradu ima svega. Intenzivan muzički život, možda i više nego što treba. Selekcija bi mogla biti bolja. Ovo je veliki grad gde se, međutim, ide na nadoknađivanje onoga što smo propustili svih ovih godina. Ovde vlada "preintenzivno" prisustvo imena koja su na zalasku karijere pa su, možda, sada jeftinija i time dostupnija. A publike će biti onoliko koliko bude pravih ponuda.

-----------------------------------------------------------

Putovanja i časovi

Na pitanje da li razmišlja o profesuri, Jovan Kolundžija govori:

– Ne mogu da se posvetim i istovremeno radim dva posla koja me emotivno opterećuju; putovanjima i na "odrađivanju" časa sa nekim studentom. A on, u stvari, jedva čeka da me vidi. Mojoj prirodi ne prija da delim energiju na nekoliko stvari.