Namigivanje lokalnih šerifa (2)

Centralne vlasti i manjinske stranke su neophodne jedni drugima. Manjine su potrebne vlastima da bi obezbedile demokratski legitimitet a još ako od glasova poslanika manjina zavisi nešto u parlamentu eto sreće i ustupaka za manjinske lidere.
Inače, sve vlasti su sklone dobrom odnosu s manjinama. Iako su u finišu njegove vladavine sve veće manjinske stranke bile u opozicionom bloku, i Slobodan Milošević je negovao odlične odnose sa svim manjinama. "Izuzev Albanaca sve manjine su bile u sistemu. Davao im je autonomiju u njihovom pograničnom području i u to vreme velike količine novca vrtele su se u Novom Pazaru i Subotici", kaže Dušan Janjić.
Postoji anegdota po kojoj je kada je Sulejman Ugljanin trebalo da se vrati iz Turske Slobodan Milošević upitao tadašnjeg predsednika Srbije Zorana Lilića šta misli da treba da urade s njim. Kada je Lilić krenuo da priča o hapšenju Milošević se samo nasmejao. "Ništa ti ne razumeš", navodno mu je rekao tada Slobodan Milošević.

Kao i tada Milošević tako i sada demokratska vlast vodi računa o saradnji sa manjinskim strankama.

Kao najbolje organizovana stranka u tzv. demokratskom bloku Demokratska stranka je uspostavila i najbolju saradnju sa strankama nacionalnih manjina. Sa SVM-om je u vladajućoj koaliciji u Vojvodini poslednjih sedam godina a na njihovoj listi nalazili su se i pripadnici stranke Sulejmana Ugljanina (2003) i Rasima Ljajića (2007). Pred ove izbore DS je pored Ljajića koji bi nesumnjivo i sam prošao prirodni cenzus na svoju listu uvrstio i predstavnike manjina kojih nema toliko da bi mogli da se nadaju mandatima u republičkoj skupštini: Slovake, Hrvate, Bunjevce, Vlahe, Bugare... "Stav Demokratske stranke je da kao velika, građanska partija na svoje liste uključi i predstavnike najrazličitijih vrsta organizovanja nacionalnih manjina. Pa su tako mandat u parlamentu dobili Petar Kuntić, predsednik Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini, ali i Ana Tomanova Makanova koja je predsednica Slovačkog nacionalnog saveta i nije stranački opredeljena", kaže Jelena Marković, portparol Demokratske stranke.

Međutim, za razliku od Kuntića i Makanove koji su nesumnjivo zadovoljni što su se Hrvati i Mađari prvi put našli ne samo u zakonodavnoj već posredno i u izvršnoj vlasti, predstavnici Bunjevaca i Vlaha nisu dobili mandate. Pa nam tako Mirko Bajić kaže da se oseća prevareno jer su mu kao predstavniku Bunjevačkog nacionalnog saveta obećali mandat koji na kraju nije dobio. Tu se još postavlja pitanje koliko su manjinski političari koji su izabrani na listi DS autonomni i koliko mogu da glasaju po svom nahođenju.

U ovom sazivu imali smo slučajeve i da recimo Ljajićev SDP i DS glasaju različito (oko izbora sudije Ustavnog suda iz Sandžaka) ali u nekoliko navrata i da poslanici manjinskih stranaka u okviru DS glasaju zajedno sa DS-om iako bi se dalo pretpostaviti da bi samostalno možda drugačije odlučili (glasanje oko sredstava za nacionalne savete).

U prošlom sazivu manjinski poslanici na listi DS Esad Džudžević i Bajram Omeragić imali su toliku slobodu da su iz tada opozicionog DS prešli u vladajući DSS. Početak saradnje DSS-a sa strankom Sulejmana Ugljanina, iako su se zarekli da sa Čankom i Suljom neće nikada neće sarađivati, bio je početak borbe DSS-a za manjinske glasove.

Zanimljivo je da iako su 24. septembra 2000. listom svi manjinski predstavnici glasali za njega, Vojislav Koštunica praktično tek pet godina docnije kreće u borbu za manjinske glasove. A posle učvršćivanja ljubavi sa Ugljaninom u Sandžaku sada se uspostavlja veza sa Savezom vojvođanskih Mađara u Vojvodini. Naime, posle sedam godina saradnje sa Demokratskom strankom, koja im je za to vreme prilično ušla u biračko telo, najveća stranka vojvođanskih Mađara okrenula se za DSS-om, s kojim bi u eventualnu koaliciju trebali da uđu tek posle pokrajinskih izbora. Ono zbog čega je DSS privlačan manjinskim strankama je što dele slične vrednosti (sve su to stranke desnog centra) a ne dele isto biračko telo. I što DSS ima značajne poluge vlasti u Beogradu.

A treba podsetiti i da su uoči prošlih izbora radikali najavljivali da će vladu formirati samo sa strankama manjina. I njima su manjinske stranke najpoželjniji partner. A oni manjinskim strankama? Iako nisu tako daleko vremena kada su se pripadnici manjina plašili dolaskom radikala na vlast sada su savezi manjinskih stranaka i radikala na lokalu realnost. U Novom Pazaru su radikali vlast delili sa Ljajićevom SDP ali i znatno nacionalno ostrašćenijom Strankom za Sandžak dok su recimo u Bečeju vlast delili SRS i DZVM Šandora Pala. Tada su na zgradi opštine Bečej postavljene srpska i mađarska zastava jedna pored druge što je, govorio je Pal, bilo nezamislivo dok su na vlasti bile tzv. demokratske stranke. Iako bi, manjinske stranke, dakle mogle sasvim dobro da prođu u dogovorima sa radikalima još uvek takve koalicije se nisu dešavale na državnom nivou. Mada da su radikalima nedostajali samo glasovi manjina za novu vladu, što su oni najavljivali i priželjkivali, ne bi bilo veliko iznenađenje da je Tomislav Nikolić objavio da je on premijer a neko od manjinskih lidera potpredsednik vlade. 

To što su manjinske stranke postale, kao što vidimo poželjan deo parlamenta može da znači i da su ovdašnje nacionalne manjine, sa izuzetkom Albanaca sa juga Srbije sada integrisane u srpsko društvo. Da li je baš tako?

Tamaš Korhec, kao neko ko se već sedam godina u Vojvodini bavi pravima nacionalnih manjina (pokrajinski je sekretar za upravu) kaže da Srbija ima dobre zakone koji uređuju pitanja nacionalnih manjina, da još postoji jaz između zakona i prakse, ali da je on sve manji. "To što manjine imaju autentične predstavnike tamo gde se donose odluke je stvar od suštinskog značaja. Još uvek postoje oblasti gde bi moglo mnogo više da se uradi, tu pre svega mislim na policiju i tužilaštvo, ali mislim da mogu da kažem da stvari idu dobrim pravcem", kaže Korhec.

Kao i pripadnici manjinskih stranaka i država može da bude zadovoljna što su pripadnici manjinskih grupa uključeni u procese odlučivanja. I to ne samo zbog demokratskog legitimiteta, koji tako dobija.