Bajdenova turneja i Putinove zastave

Sedmog jula, istog dana kada je u svojoj podmoskovskoj rezidenciji Novo Ogarjovo doručkovao kavijar sa Barakom Obamom, a potom razgovarao sa šefom nemačkog sindikata metalaca i prisustvovao potpisivanju ugovora sa američkim „Boingom” – Vladimir Putin imao je još jedan, za političara njegovog ranga, neobičan susret. Putin je bio prvi ruski lider koji je posetio moskovski „glavni štab” najveće bajkerske grupacije u zemlji, poznate pod imenom „Noćni vukovi”. U višedecenijskoj istoriji ruske verzije „Anđela pakla”, od državnih organa, do sada ih je posećivala najčešće policija.

Putin i Hirurg, premijer i vođa motorista, dosta su se dobro sporazumeli, posebno kada je reč o bajkerskom sletu u Sevastopolju, održanom 10. i 11. jula, povodom 65-godišnjice oslobođenja od fašizma, na koji su „Noćni vukovi” i njihovi prijatelji stigli sa čak šest hiljada motocikala. Ruska trobojka, koju je premijer svečano uručio Hirurgu („da vas čuva i pomaže“), nošena je potom kroz pola Rusije i Ukrajine – do Krima, odnosno Sevastopolja, grada oko koga se već godinama lome koplja između dve države. Čak i da ruska ratna Crnomorska flota nije već 256 godina bazirana u ovom gradu (zbog čega ga je carica Katarina Druga i podigla), ovo strateško uporište bilo bi predmet spora zbog većinski ruskog stanovništva, koje uglavnom odbija da se integriše u ukrajinsku državu.

A pre premijera, podrška bajkerima stigla je i od ruskog patrijarha Kirila, pa su mnogi od njih radosno uzviknuli: „Sa nama su Putin i Isus Hristos!” Tako su momci u kožnim jaknama i čizmama, sa lancima, tetovažama i minđušama, dobili neophodni duhovni podstrek za svoju misiju, u kojoj su učestvovale i njihove kolege iz desetak evropskih zemalja, uključujući i Srbiju. „Putinova zastava” uneta je u Sevastopolj, a ukrajinskom predsedniku Viktoru Juščenku, koji je u tom gradu prisustvovao proslavi nacionalnog dana mornarice, nije se dopalo znamenje druge države na ovom skupu. Status ruske flote treba rešiti „bez nepotrebne politizacije”, a 20 postsovjetskih godina njenog baziranja u Sevastopolju je „sasvim dovoljno”, ocenio je Juščenko, ponovo zatraživši od Moskve da njeni ratni brodovi što pre napuste Ukrajinu.

U Kremlju, naravno, ne misle tako. To su naglasili i „tajmingom” koji je Putin odabrao za patriotski susret sa motociklistima – vremenski se to poklopilo sa Obaminim moskovskim razgovorom sa liderima antiputinske opozicije. No, ima u svemu i nešto značajnije. Ruski domaćini nisu bili nimalo zadovoljni kada je saopšteno da će američki potpredsednik Džozef Bajden ubrzo „nastaviti turneju” koju je započeo Obama, upravo posetama Ukrajini i Gruziji. Dvema državama koje bi Vašington voleo da vidi u NATO-u, dok Moskva takvu perspektivu smatra bezmalo objavom rata.

Sredinom meseca, samo pet dana posle „demonstracije zastave” u Sevastopolju, i pet dana pre početka Bajdenove turneje, grupa od 22 bivša politička lidera zemalja centralne i istočne Evrope uputila je Obami „otvoreno pismo” posredstvom poljskog lista „Gazeta viborča”. „Atlantisti”, kako su sebe nazvali, iz Češke, Poljske, Litvanije, Letonije, Estonije, Slovačke, Rumunije, Bugarske i Mađarske, među kojima je i sedmoro bivših predsednika (Leh Valensa, Vaclav Havel, Aleksandar Kvasnjevski, Vajra Vike-Frajberga, Mihal Kovač, Emil Konstantinesku i Valdas Adamkus), pa nekadašnji premijeri, ministri i ambasadori, poslali su u Belu kuću dramatičan apel. Njegova suština je: ako Obama ne nastavi politiku svog prethodnika, ove zemlje suočiće se sa bezbednosnim i drugim pretnjama koje dolaze iz Rusije, a umesto „atlantista” na vlast će doći novi, „pragmatični lideri”, dok će američki uticaj u istočnoj Evropi biti umanjen, isto kao i snaga NATO-a.

Ključni elementi „politike kontinuiteta” koju zahtevaju autori pisma su: nastaviti postavljanje antiraketnog štita u istočnoj Evropi, primiti Gruziju i Ukrajinu u NATO i ubrzano graditi energetsku infrastrukturu koja isključuje Rusiju. Navodeći da su mnoge zemlje duboko uznemirene što je NATO ostao po strani dok je Rusija u Gruziji kršila međunarodno pravo i celovitost jedne članice Partnerstva za mir, oni postavljaju pitanje – da li će alijansa stati u njihovu zaštitu u slučaju eventualne krize.

Bajdenova turneja se i može tumačiti kao pokušaj Vašingtona da razmrsi spoljnopolitičko klupko koje je godinama namotavao Džordž Buš u državama bivšeg sovjetskog bloka. Pre svega, da se smiri „nervoza” u ovim zemljama, porukama tipa: „Resetovanje odnosa između SAD i Rusije neće biti na štetu Ukrajine” i „Niko nema prava da vam diktira u koje saveze da uđete”. Ove izjave treba da ukažu da Amerika, i pored drugih problema sa kojima se suočava, nije digla ruke od istočne Evrope, što je (in)direktan odgovor Valensi i Havelu.

U ovom trenutku, za SAD je najvažnije da spreče destabilizaciju u Ukrajini i Gruziji i da uspostave čvrste veze sa političkim faktorima za koje se pretpostavlja da bi mogli da naslede Viktora Juščenka i Mihaila Sakašvilija. Ali, glavni problem biće – kako ukloniti rusku zastavu koja je čvrsto pobodena i u Sevastopolju i u Chinvaliju.

Bojan Bilbija