Život težak dvesta godina

Specijalno za „Politiku”
Amos Oz pomenut je prvi put u novinama „Haarec” oktobra 1961: „Veoma mladi članovi liberalne partije ’Mapaj’ pripremaju objavljivanje političkog nedeljnika. Oni pripadaju grupi koja namerava da formuliše novu ideologiju. Njihova redakcija nalaziće se u Jerusalimu. Urednički tim predstavljaće tri ili četiri člana ove grupe. Kandidat za glavnog urednika budućih novina je gospodin Amos Oz iz kibuca Hulda.”

Sledeći put Oz se pominje vrlo kratko juna 1965. godine povodom izlaska iz štampe njegove prve knjige „Tamo gde šakali zavijaju”: „Zbirka sadrži devet priča uglavnom iz kibuckog života. To je prva knjiga dvadeset petogodišnjeg pisca, rođenog u Jerusalimu 4. maja 1939, gde je diplomirao na Hebrejskom univerzitetu. Sada živi u kibucu Hulda, profesor je u tamošnjoj gimnaziji.”

Sreli smo se pred njegov sedamdeseti rođendan, povodom kojeg je pripremljena proslava. Najobimnija u gradu Aradu u kojem Oz živi već duže vreme, a gde je održan trodnevni festival koji je sadržavao književne, muzičke i druge kulturne događaje u kojima su učestvovali značajni izraelski umetnici.

Kada sam pokazala Ozu novine, objavljene 1961. godine, on ih je pažljivo prelistao, bez reči. Pročitavši najavu rekao je „Stvarno je uzbudljiva. To je bio pravi revolt protiv Davida Ben-Guriona – rušenje idola”.

Kakvi ste bili kao mlad čovek?

Bio sam kibucnik koji noću piše kratke priče. Tu i tamo objavljivao sam političke članke, uglavnom protiv Ben-Guriona, protiv kulta ličnosti i zvaničnih stavova.

Da li ste se nadali da ćete biti prihvaćeni?

Pisao sam, jer sam to morao; počeo sam da pišem kada sam bio dečak. Prvo sam sastavljao plamene patriotske pesme. Kasnije sam počeo da pišem kratke priče. Moja najnovija knjiga „Scene iz seoskog života” zatvara krug, jer se vraćam posle mnogo, mnogo vremena tom neispunjenom prostoru.

Prve priče koje sam napisao objavljene su pod naslovom „Tamo gde šakali zavijaju”. Prvo su se neke od njih pojavile u časopisu „Kešet” Aharona Amira. Te priče bile su neobične jer su se pojavile (pre države) kao priče o zajedničkom životu generacije „Palmaha”. Naišle su na interesovanje u kibucu, ali one nisu opisivale kolektiv; to su bile priče o ekscentričnom i izgubljenom. U svojoj poslednjoj knjizi postavljam danas isto pitanje: „Koga one predstavljaju i odslikavaju?” Rekao sam tada ono što kažem i sada: „Ne predstavljaju i nisu odraz ničega.”

Od Vas se oduvek očekivalo da saopštite nešto o političkoj situaciji.

Vidite, ako pišem o ocu, o majci ili o kćerki koja traži izlaz, neko će reći – otac predstavlja vladu, majka – javnost, kćerka je mlada generacija, a dozvola se odnosi na ekonomsku krizu... Šta ja treba da činim? Moja nova knjiga se manje-više odnosi na Izrael, ali u njoj je pre reč o situaciji čoveka uopšte, nego samo o Izraelcima. Ja sam svestan toga da ljudi u njoj vide izraelsku situaciju jer stanje u Izraelu je tako teško da ga ljudi u svemu vide. Ja ne mogu da kažem ljudima kako da čitaju.Da li se osećate kao da Vam je 70 godina?

Svakako, dugo vremena sam već blizu njih. Biti sedamdesetogodišnji Izraelac verovatno je biti kao dvestogodišnji Šveđanin. Toliko sam toga video, sve sam video. Rođen sam pre države i pamtim vreme stvaranja države, prve dane i godine Izraela. Dobra je to stvar biti Izraelac; težak život, mada po ceni jednog prosečnog veka živiš 200 godina.

Prihvatam svoje godine, jer i ovo doba ima neke prednosti. To su tihe godine. Posmatram stvari mirnije nego što sam to činio kada mi je bilo 20 ili 30 godina.

A izdaju tela i strah od smrti?

Smrti sam se oduvek plašio – to za mene nije nikakva novost. Smrti sam se bojao i kada sam bio mlad.

Živite u Aradu. Kako provodite dan, kako pišete?

Ustajem u pet sati ujutru, svakog dana, zimi i leti, bez zvona za buđenje. Ta mi je navika ostala iz kibuca, ali to je i biološka konstitucija – ja sam ranoranilac. Onda izlazim u pustinju, blizu moje kuće u Aradu, da se malo prošetam, ne dugo, dvadesetak minuta, pola sata, koliko mogu, popijem kada se vratim kafu i gledam u hartiju. U šest sam već za pisaćim stolom i pišem do podne. Popodne nešto pojedem i malo čitam, a onda se vraćam u moj podrum da izbrišem ono što sam ujutru napisao.

Da li se služite kompjuterom?

Pišem uvek perom. Kompjuter mi je blizu, po strani, i kad imam gotovih nekoliko skica, kucam veoma polako sa dva prsta, jer ne znam da kucam slepo. Kucam sam, jer moj rukopis niko ne može da pročita. Ali, uvek pišem perom iz emotivnih razloga, veze između pera, ruke, hartije, onog što škrabam i brišem. To ne možete da radite na kompjuteru.

Šta sada pišete?

Pišem svoju sledeću knjigu, ali nemojte da me pitate o čemu je, jer vam to neću reći.

A da li vi znate o čemu će biti?

Znam šta ću danas raditi, sutra i prekosutra; šta će od toga ispasti na kraju, sada mislim da znam, ali uvek postoje iznenađenja.

Koliko će vremena to trajati?

Kako bih to mogao znati? Nisam nikakav ugovor sa sobom potpisao.

-----------------------------------------------------------

Knjiga zrelog doba

Februara ove godine u Izraelu, Amos Oz objavio je svoju najnoviju zbirku priča pod naslovom „Scene iz seoskog života”. Radnja se događa u izmišljenom selu Tel Ilanu. Knjiga obiluje osećanjem izgubljenosti, sumraka, kraja. Svršetka ljudskih života, mesta, snova o smrti.

To je veoma gorka knjiga o beznadežnosti. Mislite li da to ima neke veze sa Vašim godinama?

Ne verujem da bih takvu knjigu mogao da napišem pre 10 ili 20 godina. Nju je svakako napisala zrela, a ne mlada ličnost, ali to ne govori mnogo, jer ne bi svaki starac napisao takvu knjigu. Uvek se setim Žan-Pol Sartra kada je upitan zašto je bio marksista, a samo u književnosti nije, tamo gde je opisivao svoj lični život, odgovorio je: „Zato što marksizam sadrži vrlo dobro objašnjenje zašto je pesnik Pol Valeri produkt francuske buržoazije, pa je čak i njegov skupoceni nameštaj malograđanski, ali to ne znači da svaki francuski malograđanin može da piše poeziju kao Pol Valeri.” To je pitanje koje mene interesuje; povezivati moju knjigu sa određenim godinama svakako je moguće. Ali, nije dovoljno.

-----------------------------------------------------------

Pamte moj pulover, a ne mene

Oz nikada nije bio samo pisac, već i zgodan muškarac, tipičan Izraelac, sa osmehom u očima i gustom kosom koja mu pada na čelo.

– Mnogo mi znači što ljudi vole ono što pišem; to je stvarno važno i pričinjava mi veliko zadovoljstvo. Ali ako neko u kafani prepozna moje lice zato što me je video na televiziji, on sa TV ekrana pamti samo moj pulover, a ne mene. To je tako. Jednom, kada sam bio u Akru sa porodicom, jedan čovek mi je prišao i rekao: „Ja znam ko ste vi, nemojte mi reći ko ste.” Tako mu ništa nisam kazao, a on je rekao: „Vi ste Alef Bet Jehošua.” Kazao sam mu da nisam. Onda me je upitao: „Sigurni ste?”

Maja Sela

Delovi intervjua objavljenog u listu „Haarec”. Prevod Ane Šomlo sa hebrejskog