Живот тежак двеста година

Специјално за „Политику”
Амос Оз поменут је први пут у новинама „Haarec” октобра 1961: „Веома млади чланови либералне партије ’Мапај’ припремају објављивање политичког недељника. Они припадају групи која намерава да формулише нову идеологију. Њихова редакција налазиће се у Јерусалиму. Уреднички тим представљаће три или четири члана ове групе. Кандидат за главног уредника будућих новина је господин Амос Оз из кибуца Хулда.”

Следећи пут Оз се помиње врло кратко јуна 1965. године поводом изласка из штампе његове прве књиге „Тамо где шакали завијају”: „Збирка садржи девет прича углавном из кибуцког живота. То је прва књига двадесет петогодишњег писца, рођеног у Јерусалиму 4. маја 1939, где је дипломирао на Хебрејском универзитету. Сада живи у кибуцу Хулда, професор је у тамошњој гимназији.”

Срели смо се пред његов седамдесети рођендан, поводом којег је припремљена прослава. Најобимнија у граду Араду у којем Оз живи већ дуже време, а где је одржан тродневни фестивал који је садржавао књижевне, музичке и друге културне догађаје у којима су учествовали значајни израелски уметници.

Када сам показала Озу новине, објављене 1961. године, он их је пажљиво прелистао, без речи. Прочитавши најаву рекао је „Стварно је узбудљива. То је био прави револт против Давида Бен-Гуриона – рушење идола”.

Какви сте били као млад човек?

Био сам кибуцник који ноћу пише кратке приче. Ту и тамо објављивао сам политичке чланке, углавном против Бен-Гуриона, против култа личности и званичних ставова.

Да ли сте се надали да ћете бити прихваћени?

Писао сам, јер сам то морао; почео сам да пишем када сам био дечак. Прво сам састављао пламене патриотске песме. Касније сам почео да пишем кратке приче. Моја најновија књига „Сцене из сеоског живота” затвара круг, јер се враћам после много, много времена том неиспуњеном простору.

Прве приче које сам написао објављене су под насловом „Тамо где шакали завијају”. Прво су се неке од њих појавиле у часопису „Кешет” Ахарона Амира. Те приче биле су необичне јер су се појавиле (пре државе) као приче о заједничком животу генерације „Палмаха”. Наишле су на интересовање у кибуцу, али оне нису описивале колектив; то су биле приче о ексцентричном и изгубљеном. У својој последњој књизи постављам данас исто питање: „Кога оне представљају и одсликавају?” Рекао сам тада оно што кажем и сада: „Не представљају и нису одраз ничега.”

Од Вас се одувек очекивало да саопштите нешто о политичкој ситуацији.

Видите, ако пишем о оцу, о мајци или о кћерки која тражи излаз, неко ће рећи – отац представља владу, мајка – јавност, кћерка је млада генерација, а дозвола се односи на економску кризу... Шта ја треба да чиним? Моја нова књига се мање-више односи на Израел, али у њој је пре реч о ситуацији човека уопште, него само о Израелцима. Ја сам свестан тога да људи у њој виде израелску ситуацију јер стање у Израелу је тако тешко да га људи у свему виде. Ја не могу да кажем људима како да читају.Да ли се осећате као да Вам је 70 година?

Свакако, дуго времена сам већ близу њих. Бити седамдесетогодишњи Израелац вероватно је бити као двестогодишњи Швеђанин. Толико сам тога видео, све сам видео. Рођен сам пре државе и памтим време стварања државе, прве дане и године Израела. Добра је то ствар бити Израелац; тежак живот, мада по цени једног просечног века живиш 200 година.

Прихватам своје године, јер и ово доба има неке предности. То су тихе године. Посматрам ствари мирније него што сам то чинио када ми је било 20 или 30 година.

А издају тела и страх од смрти?

Смрти сам се одувек плашио – то за мене није никаква новост. Смрти сам се бојао и када сам био млад.

Живите у Араду. Како проводите дан, како пишете?

Устајем у пет сати ујутру, сваког дана, зими и лети, без звона за буђење. Та ми је навика остала из кибуца, али то је и биолошка конституција – ја сам раноранилац. Онда излазим у пустињу, близу моје куће у Араду, да се мало прошетам, не дуго, двадесетак минута, пола сата, колико могу, попијем када се вратим кафу и гледам у хартију. У шест сам већ за писаћим столом и пишем до подне. Поподне нешто поједем и мало читам, а онда се враћам у мој подрум да избришем оно што сам ујутру написао.

Да ли се служите компјутером?

Пишем увек пером. Компјутер ми је близу, по страни, и кад имам готових неколико скица, куцам веома полако са два прста, јер не знам да куцам слепо. Куцам сам, јер мој рукопис нико не може да прочита. Али, увек пишем пером из емотивних разлога, везе између пера, руке, хартије, оног што шкрабам и бришем. То не можете да радите на компјутеру.

Шта сада пишете?

Пишем своју следећу књигу, али немојте да ме питате о чему је, јер вам то нећу рећи.

А да ли ви знате о чему ће бити?

Знам шта ћу данас радити, сутра и прекосутра; шта ће од тога испасти на крају, сада мислим да знам, али увек постоје изненађења.

Колико ће времена то трајати?

Како бих то могао знати? Нисам никакав уговор са собом потписао.

-----------------------------------------------------------

Књига зрелог доба

Фебруара ове године у Израелу, Амос Оз објавио је своју најновију збирку прича под насловом „Сцене из сеоског живота”. Радња се догађа у измишљеном селу Тел Илану. Књига обилује осећањем изгубљености, сумрака, краја. Свршетка људских живота, места, снова о смрти.

То је веома горка књига о безнадежности. Мислите ли да то има неке везе са Вашим годинама?

Не верујем да бих такву књигу могао да напишем пре 10 или 20 година. Њу је свакако написала зрела, а не млада личност, али то не говори много, јер не би сваки старац написао такву књигу. Увек се сетим Жан-Пол Сартра када је упитан зашто је био марксиста, а само у књижевности није, тамо где је описивао свој лични живот, одговорио је: „Зато што марксизам садржи врло добро објашњење зашто је песник Пол Валери продукт француске буржоазије, па је чак и његов скупоцени намештај малограђански, али то не значи да сваки француски малограђанин може да пише поезију као Пол Валери.” То је питање које мене интересује; повезивати моју књигу са одређеним годинама свакако је могуће. Али, није довољно.

-----------------------------------------------------------

Памте мој пуловер, а не мене

Оз никада није био само писац, већ и згодан мушкарац, типичан Израелац, са осмехом у очима и густом косом која му пада на чело.

– Много ми значи што људи воле оно што пишем; то је стварно важно и причињава ми велико задовољство. Али ако неко у кафани препозна моје лице зато што ме је видео на телевизији, он са ТВ екрана памти само мој пуловер, а не мене. То је тако. Једном, када сам био у Акру са породицом, један човек ми је пришао и рекао: „Ја знам ко сте ви, немојте ми рећи ко сте.” Тако му ништа нисам казао, а он је рекао: „Ви сте Алеф Бет Јехошуа.” Казао сам му да нисам. Онда ме је упитао: „Сигурни сте?”

Маја Села

Делови интервјуа објављеног у листу „Haarec”. Превод Ане Шомло са хебрејског