Stečaj realniji od radničkih kooperativa

Ne postoji podrška države da radnički konzorcijumi, poput onog u kruševačkom „Jugoprevozu”, aktivnije učestvuju u procesu privatizacije i preuzmu preduzeće u kome su godinama radili, tvrdi Branislav Čanak, lider sindikata „Nezavisnost”. Bez obzira na to što u Srbiji ima radnika koji su zainteresovani da učestvuju u ovakvim procesima preuzimanja i čak ličnom imovinom garantuju da su spremni da firmu dignu na noge, državnim zvaničnicima se ova ideja baš i ne sviđa, uveren je naš sagovornik.

A kakav je ekonomski horoskop vlada skrojila radnicima koji imaju nameru da postanu menadžeri, prethodnih dana nije bilo moguće saznati. Pitali smo nadležne da li je ovakav model moguće primeniti u onim preduzećima u čijim fabričkim krugovima zaposleni ovih dana štrajkuju ili možda država preduzetnički duh u štrajkačima može da probudi i tako što će im ponuditi subvencije od 5.000 evra po novozaposlenom u nerazvijenim područjima. Ni za potpredsednika vlade Mlađana Dinkića, ni za bilo koga iz Ministarstva ekonomije ovo nije bilo dovoljno provokativno pitanje da bi izazvalo bilo kakvu reakciju, pa je odgovor izostao.

Za Branislava Čanka ovo nije nikakva novost. Projekat takozvanih radničkih kooperativa ovaj Sindikat nudio je vladi još od 2001. godine.

– Sve se završavalo na tome da je ideja sjajna. A model se zasniva na tome da ovakva preduzeća u kojima su vlasnici zaposleni imaju povlašćen položaj i prilikom preuzimanja, ali i traženja izvora za finansiranje. Inače, u svetu su ovakvi projekti našli široku primenu. U Milanu, na primer, vlasnici gradske čistoće su radnici. Svetska banka ima posebno odeljenje i čak budžet namenjen za radničke kooperative. Nekoliko puta smo konkretnim projektima konkurisali kod ove međunarodne finansijske institucije, prošli njihove rigorozne kontrole i na kraju došli do toga da je Svetska banka to htela da finansira, ali da naša država te ideje nije podržala. U slučaju PIK „Bečej”, na primer, sedam meseci smo čekali da nadležni aminuju naš projekat, koji je Svetska banka odobrila i na kraju je sve propalo – priseća se Čanak.

On kaže da je šteta što ne postoji spremnost da se radnici podrže u ovakvim naporima, jer na terenu ima mnogo onih koji su spremni da se žrtvuju kako bi spasili preduzeće. Ističe i to da je nekoliko puta bio lično iznenađen koliko se zainteresovanih javljalo samo na pomen tog predloga.

– Model je dobar, radnička kooperativa se lako osniva i kasnije se sama širi kao košnica. Opet, treba pošteno reći da je takav model poslovanja moguće sprovesti samo kad je u fabričkom krugu situacija mirna. U štrajku je to nemoguće, jer je to vanredno stanje u kome su mnoge funkcije zamrznute – objašnjava.

Međutim, Aleksandar Vlahović, bivši ministar privatizacije, ne misli da radnike bilo ko sprečava da postanu menadžeri u svom preduzeću. Jednostavno, za tako nešto nema interesovanja, smatra on.

– Po važećem Zakonu o privatizaciji radnički konzorcijum može da se formira u svakom preduzeću i zaposleni mogu u šest godišnjih rata da preuzmu firmu. Do nekih sredstava može se doći čak i zalaganjem imovine preduzeća. Kruševački „Jugoprevoz” je samo izuzetak koji potvrđuje pravilo i nije realno očekivati od radnika da u situacijama strateške krize kupuju firme. To su preduzeća koja, ne samo da su ostala bez profita, nego su izgubila i tržište. Država tu mora da bude racionalna. Realno gledano, najjeftinije je proglasiti stečaj u takvim firmama. Subvencije nisu više opravdane, jer one imaju smisla samo na početku procesa privatizacije kada preduzeće još mora da se drži toplo dok ne stigne zainteresovani kupac. Tako nešto je sada besmisleno – smatra Vlahović.