Стечај реалнији од радничких кооператива

Не постоји подршка државе да раднички конзорцијуми, попут оног у крушевачком „Југопревозу”, активније учествују у процесу приватизације и преузму предузеће у коме су годинама радили, тврди Бранислав Чанак, лидер синдиката „Независност”. Без обзира на то што у Србији има радника који су заинтересовани да учествују у оваквим процесима преузимања и чак личном имовином гарантују да су спремни да фирму дигну на ноге, државним званичницима се ова идеја баш и не свиђа, уверен је наш саговорник.

А какав је економски хороскоп влада скројила радницима који имају намеру да постану менаџери, претходних дана није било могуће сазнати. Питали смо надлежне да ли је овакав модел могуће применити у оним предузећима у чијим фабричким круговима запослени ових дана штрајкују или можда држава предузетнички дух у штрајкачима може да пробуди и тако што ће им понудити субвенције од 5.000 евра по новозапосленом у неразвијеним подручјима. Ни за потпредседника владе Млађана Динкића, ни за било кога из Министарства економије ово није било довољно провокативно питање да би изазвало било какву реакцију, па је одговор изостао.

За Бранислава Чанка ово није никаква новост. Пројекат такозваних радничких кооператива овај Синдикат нудио је влади још од 2001. године.

– Све се завршавало на томе да је идеја сјајна. А модел се заснива на томе да оваква предузећа у којима су власници запослени имају повлашћен положај и приликом преузимања, али и тражења извора за финансирање. Иначе, у свету су овакви пројекти нашли широку примену. У Милану, на пример, власници градске чистоће су радници. Светска банка има посебно одељење и чак буџет намењен за радничке кооперативе. Неколико пута смо конкретним пројектима конкурисали код ове међународне финансијске институције, прошли њихове ригорозне контроле и на крају дошли до тога да је Светска банка то хтела да финансира, али да наша држава те идеје није подржала. У случају ПИК „Бечеј”, на пример, седам месеци смо чекали да надлежни аминују наш пројекат, који је Светска банка одобрила и на крају је све пропало – присећа се Чанак.

Он каже да је штета што не постоји спремност да се радници подрже у оваквим напорима, јер на терену има много оних који су спремни да се жртвују како би спасили предузеће. Истиче и то да је неколико пута био лично изненађен колико се заинтересованих јављало само на помен тог предлога.

– Модел је добар, радничка кооператива се лако оснива и касније се сама шири као кошница. Опет, треба поштено рећи да је такав модел пословања могуће спровести само кад је у фабричком кругу ситуација мирна. У штрајку је то немогуће, јер је то ванредно стање у коме су многе функције замрзнуте – објашњава.

Међутим, Александар Влаховић, бивши министар приватизације, не мисли да раднике било ко спречава да постану менаџери у свом предузећу. Једноставно, за тако нешто нема интересовања, сматра он.

– По важећем Закону о приватизацији раднички конзорцијум може да се формира у сваком предузећу и запослени могу у шест годишњих рата да преузму фирму. До неких средстава може се доћи чак и залагањем имовине предузећа. Крушевачки „Југопревоз” је само изузетак који потврђује правило и није реално очекивати од радника да у ситуацијама стратешке кризе купују фирме. То су предузећа која, не само да су остала без профита, него су изгубила и тржиште. Држава ту мора да буде рационална. Реално гледано, најјефтиније је прогласити стечај у таквим фирмама. Субвенције нису више оправдане, јер оне имају смисла само на почетку процеса приватизације када предузеће још мора да се држи топло док не стигне заинтересовани купац. Тако нешто је сада бесмислено – сматра Влаховић.