Pomfrit u carstvu šljiva

Valjevo – Logotip fabrike „Nova Srbijanka” iz Valjeva koji se izdiže nad ulaznom kapijom već je „sazreo” za promenu jer zbunjuje svakog ko nešto zna o ovoj firmi. Posle privatizacije od pre tri godine ključna misija „Nove Srbijanke” – otkup i prerada voća – svedena je na najmanju moguću meru. Šljiva se otkupi tek za kuvanje koje tone pekmeza, dok se o malini i kupini više ne razmišlja.

Stara „Srbijanka” svojevremeno je otkupljivala od 30 do 40 odsto ukupnog roda malina. Na taj način je kroz kooperantske odnose vezivala preko tri hiljade voćara. U sezoni kamioni natovareni šljivama, jabukama i drugim voćem u kilometarskim kolonama stajali su pred fabrikom i praktično se niko nije vraćao neobavljena posla. Danas se na toj „štrafti” mogu videti neki drugi kamioni iz kojih prodavci, nakupci i prekupci nude građanima lubenice, dinje i povrće.

Zbog čega je došlo do zaokreta u poslovnoj politici „Nove Srbijanke”? Na to pitanje poslovodstvo fabrike nije voljno da priča, naročito od vremena početka trećeg štrajka zaposlenih u toj firmi. Od tada na ulaznoj kapiji „dežura” oko stotinak radnika, čekajući operativnog direktora Žaka Berešita kako bi se konkretno dogovorili o isplati zaostalih zarada za tri meseca.

 – Kada je pre tri godina bugarska kompanija „Medija svjat” za kupovinu fabrike platila četiri miliona evra, svi smo bili ubeđeni da novi vlasnik ima velike ambicije, što znači puno posla, dobre i redovne plate. Ta idila i naše zadovoljstvo potrajali su svega šest meseci. Nakon toga usledila su razna zbunjivanja, nezadovoljstvo pa i razočarenja. Daleko od toga da radnici treba da vode poslovnu politiku, ali neke stvari ne možemo da oćutimo. Naime, oslanjati se na proizvodnju pomfrita ili preradu šargarepe u voćarskoj oazi kao što je valjevski kraj – i nelogično je i čudno. Od otkupa i prerade voća „Srbijanka” je uvek imala punu uposlenost preko cele godine i, naravno, dobru zaradu. Čak je svojevremeno u vreme kampanje bilo angažovano po nekoliko stotina sezonaca i, da ironija bude veća, mahom iz Rumunije i Bugarske, koje su u međuvremenu postale članice Evropske unije – priča Miroslav Marković, zamenik predsednika sindikalne organizacije „Nove Srbijanke”.

Svi se ovde sa nostalgijom sećaju programa voćnih sokova „zlatne kapi”, kad fabrika bukvalno nije uspevala da ih proizvede u onim količinama koje je tražilo tržište.

Takozvana privatizaciona isključivost uništila je mnoge firme u valjevskom kraju, ali, po opštem mišljenju, na taj spisak „Srbijanka” nikako nije smela da dospe. Sa tim su se slagale sve dosadašnje lokalne vlasti, ali uvek završavajući svoje pravdanje kako oni nisu imali nikakvih ingerencija i mogućnosti da potraže ili predlože neko drugo rešenje.

B. Novović