Помфрит у царству шљива

Ваљево – Логотип фабрике „Нова Србијанка” из Ваљева који се издиже над улазном капијом већ је „сазрео” за промену јер збуњује сваког ко нешто зна о овој фирми. После приватизације од пре три године кључна мисија „Нове Србијанке” – откуп и прерада воћа – сведена је на најмању могућу меру. Шљива се откупи тек за кување које тоне пекмеза, док се о малини и купини више не размишља.

Стара „Србијанка” својевремено је откупљивала од 30 до 40 одсто укупног рода малина. На тај начин је кроз кооперантске односе везивала преко три хиљаде воћара. У сезони камиони натоварени шљивама, јабукама и другим воћем у километарским колонама стајали су пред фабриком и практично се нико није враћао необављена посла. Данас се на тој „штрафти” могу видети неки други камиони из којих продавци, накупци и прекупци нуде грађанима лубенице, диње и поврће.

Због чега је дошло до заокрета у пословној политици „Нове Србијанке”? На то питање пословодство фабрике није вољно да прича, нарочито од времена почетка трећег штрајка запослених у тој фирми. Од тада на улазној капији „дежура” око стотинак радника, чекајући оперативног директора Жака Берешита како би се конкретно договорили о исплати заосталих зарада за три месеца.

 – Када је пре три година бугарска компанија „Медија свјат” за куповину фабрике платила четири милиона евра, сви смо били убеђени да нови власник има велике амбиције, што значи пуно посла, добре и редовне плате. Та идила и наше задовољство потрајали су свега шест месеци. Након тога уследила су разна збуњивања, незадовољство па и разочарења. Далеко од тога да радници треба да воде пословну политику, али неке ствари не можемо да оћутимо. Наиме, ослањати се на производњу помфрита или прераду шаргарепе у воћарској оази као што је ваљевски крај – и нелогично је и чудно. Од откупа и прераде воћа „Србијанка” је увек имала пуну упосленост преко целе године и, наравно, добру зараду. Чак је својевремено у време кампање било ангажовано по неколико стотина сезонаца и, да иронија буде већа, махом из Румуније и Бугарске, које су у међувремену постале чланице Европске уније – прича Мирослав Марковић, заменик председника синдикалне организације „Нове Србијанке”.

Сви се овде са носталгијом сећају програма воћних сокова „златне капи”, кад фабрика буквално није успевала да их произведе у оним количинама које је тражило тржиште.

Такозвана приватизациона искључивост уништила је многе фирме у ваљевском крају, али, по општем мишљењу, на тај списак „Србијанка” никако није смела да доспе. Са тим су се слагале све досадашње локалне власти, али увек завршавајући своје правдање како они нису имали никаквих ингеренција и могућности да потраже или предложе неко друго решење.

Б. Нововић