Srba ima i na Havajima

Zlatibor – Na Havajima, najudaljenijoj državi SAD, sastavljenoj od dvadesetak ostrva, danas ima oko milion i po stanovnika. Najbrojniji su Japanci, Filipinci, Kinezi i Korejci, a malo je poznat podatak da u ovom severnom delu Tihog okeana živi i četrdesetak srpskih porodica. Najviše ih je u prestonici Honolulu, na ostrvu Oahu.

Srbi na Pacifiku imaju parohiju Svetog kneza Lazara i slave Vidovdan, a sve zahvaljujući jednom arhitekti, pesniku, boemu i avanturisti sa Zlatibora – Branku Ignjatoviću Čupi.Čupa je, sa 58.000 pređenih milja za samo šest meseci, od „Pan amerikena” dobio besplatnu kartu za put oko sveta koju još nije iskoristio. Iz temelja je podigao ili obnovio 12 crkava, Kusturica ga je konsultovao prilikom postavke Mećavnika, pregledao je i otkupljivao kuće za etnoselo Sirogojno, a u svojoj biografiji je, eto, upisao i formiranje crkvene zajednice Srba na Pacifiku.

– Odlazio sam na Havaje kod prijatelja, Beograđanina. Prvi put sam bio šest meseci. Po crkvenim kanonima ne može da se formira zajednica bez 100 duša, a uspeli smo da skupimo ukupno 21 pravoslavca. Bilo ih je i belih i žutih i crnih, uglavnom iz mešanih brakova... Pomoć smo potražili od tadašnjeg episkopa zapadnoameričkog Hrizostoma, koji je danas vladika Žički i–dobili blagoslov. Na Vidovdan 1992. godine otvorili smoizložbu posvećenu svetom knezu Lazaru, ja sam imao neke slike Milića od Mačve sa kojim sam drugovao i putovao punih 40 godina... Sakupili smo novac, kupili imanje za srpsku zajednicu, a ja sam uradio projekat za crkvu koja još nije završena. Udareni su temelji i baš me zovu ovih dana da odem na Havaje – priča nam Čupa, pokazujući list „Pravoslavlje” koje je ovu priču takođe zabeležilo.

Među vernicima, osim tamošnjih Srba, ima i pravoslavnih Meksikanaca, Havajaca i Japanki, mahom srpskih zetova i snajki. I Čupin prijatelj je oženjen Japankom i ima dvojicu sinova.

Dok nam pokazuje fotografije i nacrte, sedimo u dvorištu kuće na Carevom polju koju je projektovao 1978. godine. Vitalnog je izgleda, niko ne bi rekao da ima blizu 70 godina. Na Zlatiboru živi sa suprugom Milicom, sa kojom je četiri decenije u braku. Pogled iz dvorišta puca na Čigotu, spomenik i obližnju ergelu. Čuju se ptice, rzanje konja i potok koji je nekada proticao tačno preko ovog imanja. Čupa mu je malo skrenuo tok da bi podigao kuću, ali sa osmehom kaže da nije izmestio potok već narod koji se tu okupljao.

Kaže da ni sam ne zna zašto je počeo da se bavi crkvama, verovatno zato što ga interesuje pravoslavna vera i Vizantija. „Možda”, priča, „to ima veze i sa detinjstvom u selu Ravni pored Sirogojna... Ostale mi u glavi slave, krštenja, onaj put ka crkvi koji bi ispunio venac ljudi”.

Njegove su crkve Svete Petke u Ponikvama, Svetog Vasilija Ostroškog u Ribaševini, Svetog Nikolaja Velimirovića u Jelovoj Gori, Blage Marije u Šljivovici...

Karijeru je započeo u Zavodu za urbanizam u Užicu. Nije mu prijalo u državnoj službi, proveo je tamo osam godina, a onda presavio tabak i počeo privatno da crta, u vreme kada se to nije moglo ni zamisliti. A onda je počeo da lunja, spajajući posao, avanturistički duh i prijatelje rasute po svetu – Francuska, Nemačka, u kojoj je bio tri godine, prokrstario je Afriku – Zimbabve, Gabon, Tanzanija, Kenija, Južnoafrička Republika... U Rusiji je obilazio crkve, posebno razgledao one drvene... Bio je i u Jerusalimu, ali, kaže, nije ovo svetilište na njega ostavilo veliki utisak, sve se pretvorilo u novac i turizam. Duhovni centar je, po njegovom mišljenju, na nekom drugom mestu...

Njegova supruga Milica, sa kojom je zajedno išao u srednju građevinsku školu, sada penzionerka, sa osmehom dobacuje da je ona bila stub kuće, dok je Branko lunjao po svetu, brinući o sinovima Vladimiru i Marku. I ona može da napiše roman o svom životu, koji je obeležen onog trenutka kada je njen deda, jedan od najbogatijih i najpoštovanijih ljudi ovog kraja, Gojko Blagojević, proglašen glavnim krivcem za pad Kadinjače. Deda Gojko je na radost više od 100 svojih potomaka rehabilitovan posle 66 godina, ali je ostao gorak ukus u ustima zbog brojnih porodičnih tragedija, sećanja na ekskurzije i đake koji su dovođeni da gledaju i gađaju kuću izdajnika, lekcije iz istorije koje je morala da izgovara na času ružeći sopstveno prezime...

Sandra Gucijan