SA ZAKONOM ILI BEZ NjEGA

Postoje, zapravo, dve različite teme koje se ukrštaju i prepliću u aktuelnoj borbi povodom izmena zakona o medijima. Jedno su nestabilni odnosi u vladajućoj koaliciji, a drugo je sam zakon, odnosno njime predviđene restriktivne mere za medije i medijske prekršioce.

Najpre reč-dve o prvom. Iz razloga o kojima sam na ovom mestu već više puta govorio, stanje i odnosi u vladajućoj većini su veoma loši i mali su izgledi da će se ikada popraviti. Pored niza subjektivnih faktora (sukob ambicija, sujete, animoziteti), za takvo stanje postoje i dva objektivna razloga – odsustvo dubinske programske bliskosti i svest da se partneri u ovom sastavu verovatno više nikada neće sresti, pa se svi, a naročito oni manji, trude da zauzmu što bolje startne pozicije za neke buduće izbore. Ishitrena i bez prethodne javne rasprave preduzeta izmena zakona o informisanju bila je zgodna prilika da aktuelni koalicioni partneri i rivali još jednom isprobaju mišiće. Ali je bilo potpuno jasno da vlada zbog tog zakona svakako neće pasti, i da je jedino pitanje ko će iz ovog natezanja konopca između Dinkića i socijalista profitirati, a ko izaći kraćih rukava.

Kako sada stvari stoje, u vladajućoj koaliciji su izgubili pomalo svi (trenutno najviše Dinkić, ali se uopšte ne bih kladio da će na tome i ostati), a ukoliko uspeju da se nametnu kao neizbežni za izglasavanje, i pri tome proture paket svojih što objavljenih, što neobjavljenih uslova, neočekivani dobitnik bi na kraju mogao ispasti čak LDP. Nisu loše prošli ni naprednjaci, koji su dobili još jednu priliku da se predstave kao ozbiljan i konstruktivan politički faktor. Najzad, radikali i narodnjaci su dobili malo blagonaklone medijske pažnje koja im je u prošlosti veoma nedostajala, tako da su i oni relativno zadovoljni mogli da odu na letnji skupštinski raspust.

Najzadovoljniji su, razume se, ugledni javni medijski poslenici jer su demonstrirali svoju snagu i pokazali da se ubuduće na njih mora računati i sa njima koordinirati povodom sličnih projekata.

Na stranu skandalozna praksa, na koju se, recimo, naši vrli mediji nisu ni osvrnuli, a verovatno je nisu ni primetili, da se, sve zarad „efikasnosti“, skupština pretvori u mašinu za usvajanje zakona na brzinu sklepanih ili iz treće ruke preuzetih i prepisanih iz nekog praktikuma za evropočetnike. Pod firmom „borbe protiv radikalske opstrukcije“,skupština je početkom godine usvojila veoma restriktivan poslovnik, i malo-pomalo, takoreći po skraćenom postupku,krenula da sve brže usvaja sve veći broj zakona koje je malo ko stigao da pročita, a kamoli da o njima povede ozbiljnu raspravu. Hoću reći, da se samo u ovom trenutku, u aktuelnom paketu koji u skupštini čeka na usvajanje, nalazi barem nekoliko kud i kamo važnijih, a gorih i problematičnijih zakona nego ovaj o kome se trenutno lome koplja. Recimo, zakon o nacionalnim savetima i o obrazovanju, da se zadržim samo na području i temama koje su mi relativno bliske. A da ne govorimo o tome šta je sve u minulom periodu, zarad naše „evropske budućnosti“ i mira u koalicionoj kući, kroz skupštinu prošlo. I da se zbog toga niko naročito ne potresa.

Da li su naši borci za slobodnu reč čuli da postoje cenovnici i tarife po kojima, po „razumnoj ceni“, možete obezbediti da: a) određeni medij o vama govori pohvalno; b) da vas ne napada; v) da govori ružno o vašem protivniku itd? Za stalne mušterije može i na popust. Naslovna se tarifira posebno. Koliko puta su „strukovna udruženja“ digla svoj glas u zaštitu profesije i zbog nepodnošljivog položaja zaposlenih u Rodićevom medijskom carstvu? Šta su preduzeli povodom devastacije struke koja je novinare i saradnike pretvorila u neku vrstu tranzicionog belog roblja, a od nekad uglednog i uticajnog zanimanja napravila ruglo koje niko normalan ne bi poželeo svom detetu i prijatelju.

Najzad, ko je kriv zbog toga što je, u nedostatku drugih obaveštajnih izvora, moja malenkost, kao i većina građana ove zemlje, na kraju samo iz „Kurira“ mogla saznati neke detalje o, na primer, vlasničkoj strukturi B92, finansijskim malverzacijama u „Jatu”, milionskim računima za opremanje VIP salona na beogradskom aerodromu, sukobima u vrhu stranaka i mnoštvo sličnih stvari? Nije to uglavnom nikakva zasluga ovog i sličnih tabloida, on je u većini slučajeva iskorišćen samo kao protočni bojler za plasiranje negde drugde već spakovanih informacija. Ali jeste prilična bruka i sramota za one druge, kao bajagi, ozbiljne medije, njihove urednike i poslenike.  

Dakle, sve je manje-više očekivano i sve mogu da razumem. Samo, molim vas, nemojte da se foliramo kao da sada neke iz dubokog sna probuđene novinarske junačine hrabro ustaju u odbranu profesije i slobode, nasuprot opasnom monolitu vlasti koja je, kao, najednom krenula da ih pritiska i ugrožava. A u stvarnosti se, baš kao i do sada, pred očima sve ravnodušnije publike, samo različite frakcije vlasti, političko-medijski lobiji i interesne grupe međusobno obračunavaju, ucenjuju i trguju, koristeći pri tom zakon, novinare i medije kao instrument i monetu za uzajamno potkusurivanje. Sa zakonom ili bez njega, većina će ćutati i služiti, a manjina će pružati otpor. I šta je tu novo?!